Ples sa velom

Moja grupa Zahra počinje svoju prvu koreografiju sa velom, pa sam rešila da napišem par reči o plesu sa ovim rekvizitom.

Ples sa velom je jedan od najglamuoznijih i vizuelno najimpresivnijih grana orijenalnog plesa. U stanju je da oslikava širok spektar osećanja – romantično, spiritualno, misteriozno, dramatično, nežno, lepšavo.. Baratanje velom trebalo bi da odiše lakoćom, a kretanje plesačice elegancijom i sofisticiranošću. Korićenje vela u plesu donelo je veliko osveženje i obogatilo plesni vokabular na lirski način. Ipak, veo se ne uzima kao sastavni deo klasičnog orijentalnog plesa.

Korišćenje vela u orijentalnom plesu popularizovala je legenda XX veka – Samia Gamal. Postoji dosta slika, statua i drugih dokaza korišćenja vela i marama u poziranju i plesu u prošlosti, međutim Samia je prva uvela veo u ples na način sličan onom kako ga danas koristimo. Istorijski izvori pominju poznatu rusku balerinu – Ivanovu – koju je egipatski kralj Faruk unajmio da da podučava njegove ćerke plesu. Ona je navodno učila i Samiju Gamal kako da koristi veo, ne bi li popravila i obogatila korišćenje ruku, u toku 40ih godina XX veka.

Samia Gamal počela je da izvodi ples sa velom u egipatskim pozorištima i klubovima, zatim u Americi i u francuskom filmu Ali Baba i četrdeset razbojnika, koji je zatim izvožen u druge zemlje. Tako se ples sa velom proširio i druge plesačice su počele da ga prihvataju.

Veo je naročito dobro prihvaćen u Americi, na koju je veliki uticaj imao i Oskar Vajld sa svojim delom ‘Ples sedam velova’, i holivudska vizija drevnog Orijenta, koja je bujala idejama o bogato kostimiranim haremskim plesačicama, koje skidaju veo po veo plešući s njima (slike koje predstavljaju ovakve scene uglavnom su slikali muškarci koji nikad zapravo nisu ni prišli haremu, ali su moderne bajke i bujna mašta bile dovoljna inspiracija). Tu su bile i razglednice sa ženama umotanim u velove u raznim plesačkim pozama. Usled kreativnosti i punoće boje koji idu uz veo i priče mističnih žena sa Istoka, lako je videti kako se ovaj rekvizit primio u pozorišta u Americi i ostatku sveta. Kada su Little Egypt i još par žena sa njom došle u Ameriku da šire kulturu orijentalnog plesa na Svetskom sajmu u Čikagu, striptizete i plesačice po noćnim klubovima pozajmile su orijentalni ambijent i tematiku za svoje nastupe, a naročito skidanje velova koje su koristile da uz jeftinu mistiku začine nastupe za svoju publiku. Orijentalni ples započeo je svoj proces degradacije u svesti prosečnog Zemljanina.

Na Istoku ples sa velom nikad nije prihvaćen, pa čak ni danas ga ne razumeju i jako slabo izvode. Arapske plesačice veo koriste uglavnom samo za ulazak nakon čega ga bacaju i nastavljaju ples bez njega. Na Istoku veo se smatra odevnim predmetom, a igranje sa njim uz lagano odbacivanje ravno je striptizu. Bez obzira koliko dugo da je veo deo savremenog plesa, na Orijentu se i dalje smatra neukusnim.

Nakon što je ušao u svet orijentalnog plesa, veo su preuzele striptizete, a kasnije je ušao i u druge plesne forme uključujući i balet. Jasno je da ples sa velom nije tradicionalna forma orijentalnog plesa, s obzirom na činjenicu da nema neprekidnu istorijsku nit. Međutim on se ipak kroz različite oblike provlačio tu i tamo, i u XX veku doživeo svoje ponovno rođenje.

U Egiptu ples velom je, kao što sam pomenula,  veoma primitivan i praktično ne postoji. Nakon kratkog uvoda tokom kog plesačica ulazi na plesni podijum i obilazeći ga obeležava svoje plesno područje, veo biva odbačen. Kako biste zaista osetili koliko je evoluirao tokom godina i decenija, potrebno je da pogledate američke i evropske plesačice, koje su ovaj rekvizit prihvatile i nastavile da razvijaju tehniku plesa s njim do perferkcije. Plesačice po nekad plešu celu tačku sa velom ili ulaze vela zadenutog za pojas pa ga u nekom trenutku u sred nastupa izvlače i plešu s njim. Postoji takođe mnogo načina da se veo upotrebi kao ogrtač, uglavnom uz mistične pesme plesačica će da se krije iza vela i povremeno izvuče neki deo tela nakon čega će u nekom trenutku potpuno da ga otvori i nastavi ples slobodno ga vrteći i koristeći.

Danas se na Zapadu ples sa velom smatra neverovatnom umetnošću, za koju neophodno savladati veštinu elegantnog kretanja, okreta, gracioznih ruku, posedovati koordinaciju nogu i ruku, kreativnost i slobodu. Uz to ples sa velom je postao čitava nauka u smislu odabira materijala, oblika vela i dimenzija u zavisnosti od figura koje se izvode. Iz njega se izrodio i ples sa dva vela, lepeza-velovima, poi-velovima itd. Veo se smatra produžetkom tela plesačice i kao takav, ona teži da ga oseća prirodno kao i recimo svoje ruke. Na taj način stvara se jedinstvo sa rekvizitom koje olakšava dočaravanje fluidnosti i mekoće plesa sa njim.

 

Statua sa desne strane predstavlja plesačicu zavijenu u veo. Načinjena je u bronzi, a datira iz drugog ili trećeg veka pre nove ere. Ispod nekoliko slojeva tanke odeće koju nosi može se prepoznati lepo građena figura. Veruje se da je ova plesačica bila jedna od profesionalnih zabavljačica, kombinacija plesačice i mimičara (klovna), po kojima je grad Aleksandrija bio veoma poznat u antičko doba.

 

Ples sa velom je bitno izvoditi s ukusom, uz preveliku dozu akrobatike i rekvizita ples se lako može pretvoriti u cirkusku tačku. Tada se gubi njegova umetnička i emotivna vrednost. Za usavršavanje plesa sa velom potrebno je dosta vežbe, kao uostalom i za sve drugo, ali trud se isplati. Što više vežbate, to će kretanje, rad sa velom i sam koninuitet plesa izgledati fluidnije što daje lepotu pokretu i olakšava interpretaciju muzike. Ukoliko želite da plešete sa velom, ali se plašite da time narušavate autentičnost plesa, setite se samo toga da je ples kao živo biće, prolazi kroz faze, evoluira i menja se, ali time ne gubi na kvalitetu. Sve što radite iz duše, a uz najbolje namere, dovoljno je autentično i za najvećeg tradicionalistu.