Svako ko se malo osvrnuo oko sebe primetio je da nije neobično da na sajtovima, posterima, facebook stranicama ili vizit karticama škola orijentalnog plesa osvanu slike poznatih plesačica. Bilo da su u pitanju reklame za škole ili ‘profesionalne’ solo plesačice, moje skromno mišljenje je da je sramotno kititi se tuđim perjem. Međutim, stvarnost je da se tuđe slike (i to ne samo poznatih plesačica) masovno koriste za potrebe sopstvene reklame. Neki od izgovora kojim se koriste su:
- kad bih ja imala profesionalnog fotografa i mogla bih da se hvalim svojim slikama
- ljudi se primaju na lepe kostime, a moji nisu tako raskošni
- nisam fotogenična
- želim da moje reklame izgledaju što profesionalnije
- ove slike najbolje predstavljaju ono što ja nudim itd.
U startu je jasno da su ove tvrdnje zavaravanje i sebe i drugih. Činjenica je da se ljudi razočaraju i kad kupuju sendvič od kog na reklami kreće voda na usta, a kad ga otpakujete izgleda kao zgažena veverica. Zamislite tek tu nepravdu kada mislite da unajmljujete za nastup Sadie (najčešće zloupotrebljavana slika), a dobijete nešto potpuno drugačije. Ne kažem da je Sadie idealni model plesačice, daleko od toga, ali stvari treba predstaviti onakvim kakve jesu. Bez obzira da li na letku ili drugom materijalu neko prisvaja dotičnu sliku kao svoju, sama činjenica da tu stoji, privlači ljude sa određenim očekivanjima lažnom reklamom. (Sada neću ulaziti u legalnu stranu priče, već u samu moralnu dilemu, koja je po mom mišljenju i mnogo važnija od legalne.)
Profesionalne fotografije mogu biti skupe, ali ako neko sebe smatra profesionalcem i planira da zarađuje ili živi od svog posla ipak bi trebalo da ima sopstvene fotografije. A ako nema svoje može se koristiti crtežima i siluetama. Ja lično mnogo više želim da kad neko čuje ime Iris i ima u glavi moje lice nego lice neke poznate plesačice. Verovatno je lakše privući pažnju slikom poznate ličnosti, ali to nije način da se izgradi brend od svog imena.Koliko sam primetila najčešće su ‘sezonske škole’ (one koje se pojave na par meseci, a zatim nestanu) one koje se koriste tuđim slikama. Brz i lak način da se privuku učenice, zaradi malo para za more i doviđenja. Ovo nije pravilo, ali iz mog iskustva rekla bih da je u velikom broju slučajeva tako. Što je i logično s neke strane. Ako neko nema ambiciju da se duže bavi ovim poslom, nema razloga ni da ulaže u promociju sopstvenog imena i lika.
Ukoliko za, recimo, reklamu za časove koristite sliku plesačice koja se koristi određenim rekvizitom kojim vi ne baratate ili izvodi bekbend (savijanje u nazad) koji vi ne umete, vi svesno lažete svou ciljnu publiku. Istina je da svi moramo krenuti od nule, i da se vremenom razvijamo ukoliko radimo na sebi. Poštenije je nuditi skromno znanje, i uz veliki trud i rad ga nadograđivati zajedno sa svojim polaznicama, nego nuditi brda i doline, a ne ispuniti ni pola. Ja lično mogu da priznam da sam mnogo toga naučila tek kad sam počela da držim časove i dalje nastavljam da učim i to me veoma raduje. Moje devojke me motivišu i daju mi snagu da za njih budem sve bolja. I sama bih uvek radije učila od nekog ko se konstantno razvija.
Ista stvar je i za nastupe. Na vizit karti je slika Rande, Sandre, Saide ili Rachel Brice? Da li zaista osećate damožete da ponudite toliko? Čak i da nije pretenciozno, ipak je bezveze. Prva stvar koja se nauči u orijentalnom plesu jeste da svako telo i svaka ličnost ima neki svoj šmek i svoj stil koji se odražava na ples. Čak i skidanje i kopiranje tuđih koreografija ne može biti 100% isto, a smatram da nije ni poželjno. Ključna stvar je naći svoj fazon i razvijati ga. I tada neće biti potrebe za grebanjem o tuđ.
Stavite sebe u tu situaciju. Da li biste voleli da neko drugi koristi vaše slike za svoju reklamu? Na određenim facebook stranicama nekih škola sam nalazila ne samo slike poznatih plesačica u posterima škole, već i nekih meni poznatih, kao što su moja prva instruktorka, pa čak i slike moje učenice ili mene. Bilo mi je teško tada, a i sada, da razumem zašto bi neko reklamirao drugu osobu umesto sebe, ali kroz pisanje ovog teksta misli su mi se razbistrile. Kada pišete o recimo stilovima, kostimima ili drugim oblastima plesa koji se ne tiču konkretno vas i vaše reklame, to je druga stvar. Tada je po mom mišljenju u redu staviti slike drugih ljudi, s tim što je lepo pribaviti njihovo dopuštenje ukoliko je to moguće.
Moje skromno mišljenje je da ukoliko vidite fotografiju plesačice koju prepoznajete gde ona ne bi trebalo da stoji obavezno upozorite onog ko ju je postavio, a ukoliko to ne pomogne, javite i osobi sa fotografije. I uvek se setite – kako bi vama bilo da se neko krije iza vaše slike?
