Sastavni deo nastupa orijentalne plesačice je i komunikacija sa publikom. Svrha javnih nastupa u restoranima, kafićima, na proslavama, venčanjima i drugim slavljima jeste upravo zabava za goste i osvežavanje atmosfere. Često je slučaj da je nastup iznenađenje za slavljenika/slavljenike ili za goste, ali takođe postoje i mesta gde su nastupi plesačica redovni na nedeljnoj ili mesečnoj bazi.
Komunikacija sa publikom je veoma delikatna. Želite da ih uključite u performans, da ih zainteresujete, čak i povučete da zaplešu sa vama. Nije lako održati se na toj klimavoj tački u kojoj ste srdačni, veseli, otvoreni, komunikativni i pristupačni, a istovremeno i distancirani i predstavljate ‘zabranjenu terirotiju’. Naročito ne kada (gotovo) celokupnu komunikaciju vršite govorom tela i pokreta.
Kada u celu ovu komplikovanu priču o odavanju određenog utiska kroz ples umešamo i bakšiš, situacija se bitno komplikuje. Na našim prostorima, pa i u svetu u celini, usled raznih predrasuda i mešanja plesova o kojima sam ranije pisala, neki ljudi plesačice smatraju lakim ženama. A kada vlada mišljenje da novac kupuje sve, lako dolazi do nesporazuma. Iz tog razloga na svakoj plesačici je da sama proceni da li će ili ne praktikovati uzimanje bakšiša. Ono što je bitno je informisati se, informisati svoju publiku i odrediti svoju granicu pre nego što nastup počne.
O raznim načinima uzimanja bakšiša pisaću u drugom delu teksta, sada bih se usredsredila na ZA i PROTIV ove prakse.
Bakšiš - بخشش (bakhshesh) - reč persijskog porekla koja se provlači kroz brojne jezike. U našem jeziku je postala sinonim za zapadnjački pojam napojnice, ali u istočnom svetu ona se malo razlikuje. Napojnica se ostavlja recimo konobarima, jer tako nalažu običaji i dobro vaspitanje, dok bakšiš sadrži i dozu zahvalnosti, poštovanja i divljenja. Bakšiš se ostavlja svecima, bogu, umetnicima, pa čak i prosjacima. Onaj ko dariva bakšiš zahvalan je što mu je onaj kome se bakšiš daruje pružio priliku da ga daruje. (U nekim jezicima kao što su grčki i francuski, bakšiš pedstavlja mito.)
Plesačice ne zahtevaju bakšiš od svoje publike, ali on je uvek dobrodošao ukoliko se daje u skladu sa pravilima osnovne pristojnosti. Moje lično mišljenje je da je svaki bakšiš koji se da na način, koji je prikladan i za dečje oči, bakšiš koji je u redu uzeti. Problem je naravno utvrditi šta je u glavi publike i šta ona smatra bakšišom. U nekim primitivnijim krajevima, ljudi očekuju da će za pare koje ostave plesačici moći da dobiju nešto više. Mislim da je na svima nama, ali naročito na organizatorima proslava i vlasnicima kafića i restorana, da goste informišu o tome šta se sme, a šta ne sme. Bakšiš je poklon i gledalac ne sme da očekuje ništa za uzvrat.
U svetu postoji mnogo načina davanja i ostavljanja bakšiša, dok je kod nas ta praksa još uvek slabije razvijena. Delimično zato što se i plesačice plaše da uzmu bakšiš u strahu da će biti pogrešno shvaćene, delimično i zato što gledaoci ne znaju kako da daju novac, pa na kraju odustaju. Nekada ljudi misle da će se obrukati ako daju malo para, a za više nemaju, a povrh svega toga najteže je početi i biti prvi. Zato neke plesačice u inostranstvu obezbede sitniju novčanicu koju joj u sred nastupa neko od konobara da, na način na koji je ona odabrala da prima bakšiš. Na taj način on započinje ‘sezonu bakšiša’ i daje publici do znanja na koji način mogu da joj daju novac. Bakšiš se uvek visoko ceni, jer nije obavezan i to je znak da se publici ples zaista dopao.
Kada uzmete bakšiš uvek je lepo zahvaliti se i verbalno i posvetiti malo pažnje tom konkretnom gledaocu. Ne dugo, 10-15 sekundi je dovoljno. Davanje i uzimanje bakšiša može da bude veoma zabavno iskustvo. Ljudi se uključuju u sam performans, malo đuskaju sa vama, često isplivaju i skriveni talenti gledaoca, kao i komične situacije. Sve je dobro dok ne prelazi granice dobrog ukusa, što se može desiti ukoliko je onaj ko daje bakšiš recimo pijan. Ovo je jedan od argumenata protiv uzimanja bakšiša. Kada neko zavijori novčanicu dajući plesačici do znanja da hoće da joj da novac, nikad ne možete biti sto posto sigurni kakva je to ličnost, da li je popila, da li je nasrtljiva, da li će da iskoristi priliku da vas štipne. Ukoliko procenite da može doći do neprilike prosto ignorišite poziv za bakšiš. Nikakav novac ne može vam nadoknaditi blam koji je pijan ili nepristojan gost u stanju da priredi.
Pre nekih mesec, dva, dok sam plesala, jedan od gostiju koji je sve vreme bio oduševljen, je ustao sa novčanicom rešen da mi da bakšiš. Kada sam prišla, krenuo je da zadene novčanicu u moj brus. Jasno sam mu dala do znanja da ne primam bakšiš tu i da može da mi da novčanicu u pojas ili u ruku, ali on je insistirao, jer je iz Turske. (Da, tačno je da je davanje bakšiša putem zavlačenja novčanica u delove kostima mnogo učestalije tamo, ipak smatram da ni u jednoj kulturi nije normalno niti prihvatljivo da muškarac stavlja ruke u brus plesačice. Bez obzira na to iz koje je zemlje.) Gospodin je odlučio da drugačije neće da mi da bakšiš i seo. Toliko o tome. Novčanica je očigledno bila samo izgovor za pipkanje. Nikad ne dopustite da gost vlada situacijom. Ukoliko je previše napadan bolje je da prestanete da plešete i pozovete nekog od osoblja, nego da sebe dovodite u neprijatnu situaciju.
Ponoviću još jednom – davanje bakiša bi trebalo da bude nešto što je prikladno uraditi i u prisustvu dece. Kada su u publici prisutni parovi ili mešano društvo, dobar ukus nalaže da žena daje bakšiš. Čak iako muškarac želi da joj izrazi divljenje za ples, on bi pare trebalo da da ženi, a ona plesačici. Neke plesačice imaju različita pravila za različite grupe ljudi. Pa tako recimo na slavljima dozvoljavaju da im bakice stavljaju bakšiš u brus. Čak i meni koja sam konzervativna po pitanju primanja bakšiša, i koja sam mnogo puta odbila novac kada je postojala i minimalna šansa da se to pretvori u problem, ovo deluje kao vrlo simpatično rešenje.
Neke stvari u ovom poslu naučimo kroz sopstvene greške, ali kod ovakvih stvari uvek je bolje na vreme ih preduprediti. Neki ljudi će verovatno čak i posle ovog teksta na plesačice koje uzimaju bakšiš lepiti etiketu kurvi (da izvinete). Stoga ću vas podsetiti na to koliko se para ostavlja trubačima, muzičarima i pevačima na slavljima, u znak zahvalnosti i dobre atmosfere. Slično je i sa brojnim drugim izvođačima, pa čak i konobarima. Kada ste naročito zadovoljni uslugom ostavićete im veći bakšiš. Nažalost plesačice koje nastupaju po kafićima i restoranima uglavnom su prilično mizerno plaćene. Vlasnici zahtevaju da ona bude lepa, zgodna, šarmantna, da lepo pleše, da ima uvek svež program i profesionalne kostime, divnu frizuru, raznovrsne rekvizite i dobru šminku, a zauzvrat žele da ih plaćaju što je moguće manje, ako je moguće besplatno da nastupaju, to bi bilo najbolje! Iz ovog razloga plesačice veoma cene bakšiš, kada se daje na pristojan način, i svakako će se truditi da pleše za publiku, bez očekivanja.
Kada se sve sumira treba reći sledeće – uzimanje bakšiša ne bi trebalo da bude obaveza. Uzimajte bakšiš samo ukoliko se osećate dobro s tim, na način na koji vam se sviđa. Muškarci će sigurno pokušati nešto. To je njihova uloga u životu. Ali vi niste dužne da im dozvolite bilo šta, već da budete profesionalac, da od toga zarađujete i da se osećate dobro povodom toga. Zahvalite za novac, verbalno i kratkim posvećenim vremenom. Ukoliko vam se čini da je neko iz publike potencijalni skandal, ignorišite ga, a na svaki pokušaj da uradi nešto što ne želite pozovite nekog od osoblja lokala ili organizatora proslave. Nipošto ne uzimajte bakšiš ako neko očekuje dodatne usluge, uz misao da ćete posle samo pobeći. Ne želite glasine o sebi i lošu reputaciju, a uz to ne znate ni koliko daleko je taj neko spreman da ode. Ukoliko dobro procenite situaciju, a vremenom ćete steći i neko iskustvo u tome, možete uspešno da eskivirate neprijatnosti i da dobijete bakšiš uz puno pozitivne razmene sa svojom publikom. Uzimanje bakšiša na Istoku na recimo svadbama, smatra se da donosi sreću i plodnost mladencima. Odbijanje bakšiša bila bi uvreda za njih. Naravno, naš kulturni okvir je drugačiji, ali smatram da svako mora da odredi svoje granice i poštuje opšta načela dobrog ukusa. Kako plesačice, tako i publika. Samo tako možemo stvoriti sjajnu atmosferu i uživanje sa obe strane.
S druge strane, ako vam ne smeta da vas publika vidi kao prostitutku ili striptizetu u kostimu plesačice ili volite da da vas zadivljeni posmatrači požudno pipkaju, to je vaše pravo. Ipak, većina plesačica su ponosne na težak rad i godine posvećenosti koje su provele u izučavanju i vežbanju orijentalnog plesa i ne žele da ih ljudi mešaju sa drugim profesijama. A ruku na srce nije ni fer prema svim devojkama i ženama koje se toliko trude i bore za dostojanatvo ovog plesa.
I na kraju, nadam se da će se kultura ‘bakšišovanja’ proširiti i na našim prostorima, ne toliko zbog novca (koji kao što sam gore navela uopšte ne mora da bude veliki, čak i simboličan je dovoljan), već zarad toga da se odnos prema plesu, plesačici i uživanje u autentičnoj atmosferi koju plesačica stvara najzad bolje razume.
U drugom delu predstaviću brojne načine uzimanja i davanja bakšiša.
