Srećna Nova godina i praznični raspust!

Svim Salomicama, prijateljima, kolegama, saradnicima i dobrim ljudima želim godinu punu lepih iznenađenja, da vam se trud i rad isplati, da živite sa strašću, da budete svoji i da vas zaobiđu zli jezici, ljudi i loša energija :) Plesačima želim samopouzdanja na sceni, ali ne i umišljensti i gordosti, elegancije, ali ne vulgarnosti, tehnike, umesto kineskih kostima, inspiracije, umesto skidanja tuđih koreografija - ukratko da rastemo i budemo sve bolji, autentični, uspešni, ali skromni i uvek uvek radni :)

RASPUST

Od 31.12.2012. do 12.1.2013. sve grupe koje vodi Iris biće na prazničnom raspustu. Časovi počinju ponovo od nedelje 13.1.2013. Članarine će biti umanjene. Uživajte i vidimo se uskoro! :)

Zaar – ritam transa

Ritam i ples su još u plemenskim zajednicama bili kapija za dostizanje stanja transa. Pre par dana spomenula sam na času novi ritam – zaar (ili zar). Vežbali smo okrete, a zaar je savršena podloga za njih, s obzirom na njegovu prirodu i istoriju. Pošto nisam imala vremena da na času pričam o ovom ritmu detaljnije, evo teksta koji govori više o zaaru, dosta širokom pojmu utkanom duboko u istočnjačku kulturu i običaje.

Zaar zapravo predstavlja varijaciju veoma moćnog 2/4 ritma, koji se zove ayoub (ajub). Ovaj ritam ima meditativni naboj, a često se povezuje sa dervišima i njihovim plesom, koji kroz beskončno vrtenje u krug padaju u religijsku ekstazu. Ujednačeni zvuci udaraljki su ono što pokreće telo na pokret, a pokret oslobađa um nepotrebnih misli i uvodi ga u meditativno stanje. Kada se ayoub svira u veoma sporom tempu to se zove zaar.

Ritual (terapija)

Osim ritma, zaar ima i drugo, šire značenje. On predstavlja ritual padanja u trans (lekoviti trans, koji za cilj ima isceljenje). Ovaj ritual datira iz vremena pre islama. Veruje se da potiče od vudu plesa posvećenog afričkim bogovima, koji su u Egipat doneli robovi iz Etiopije. Iako je zabranjen od strane islama kao paganski običaj, još uvek se praktikuje u mnogim zemljama srednjeg istoka i severne Afrike (Maroko, Alžir, Egipat, Sudijska Arabija, Iran itd.). Konkretan tok zavisi od mesta do mesta, običaja i ljudi. Prostor gde se odvija ritual mora biti odvojen od mesta gde se obavljaju svakodnevne aktivnosti. Na taj način se pomaže i učesnicima da kad ritual počne, ostave iza sebe sve obaveze i prepuste se. U Egiptu se zaar izvodi u velikoj prostoriji u koju se postavlja oltar sa sušenim voćem kao žrtva duhovima. Važno je shvatiti da zaar nije ples i ne izvodi se za publiku. Praktikuju ga uglavnom žene dok su muškarci zauzeti i van kuće, s obzirom na to da oni često podsmešljivo gledaju na ovaj ritual. Žene koje učestvuju u ritualu to rade isključivo za sebe i svoje potrebe, ali u grupi jer je tako i sam uticaj transa veći usled zajedničke energije.

Zaar je katarza, oslobađanje od stresa i negativne mentalne, emocionalne i fizičke energije. Može trajati od par sati do par dana. U očima Zapada zaar može delovati kao primitivno sujeverje, jer se ne uklapa u zapadnjačko poimanje bolesti i lečenja. Međutim, terapeutsko dejstvo koje zaar ima, može se izmeriti u krvi i moždanim talasima. A s obzirom na to da se izvodi u grupi, deluje i kao grupna terapija. Filozofija zaara se zasniva na ideji da duh treba svakodnevno negovati i čistiti od negativne energije.

Ritam

Ritam ayoub često se pojavljuje u orijentalnim pesmama i veoma je moćna asocijacija za trans. Međutim, ako se svira brzo postaje samo još jedan plesni ritam. Tek kada se veoma uspori dobija zaar kvalitet. Ritam se svira po pravilu tri puta isto, a četvrti put izmenjeno.

Pokreti

Pokreti koji se koriste za ulazak u stanje transa su pokreti ‘bacanja’ kose sa jedne na drugu stranu i vrtenja glave u krug, koji dolaze iz grudnog koša (nikako vrata, da ne bi došlo do povrede. Obično ritual počinje u stajaćem položaju, pa u nekom trenutku učesnice padaju na kolena. Pokreti glavom podsećaju na one koji se koriste u khaleegy (halidži) plesu, ali su cilj i kvalitet pokreta potpuno drugačiji. Važno je da kao plesači budemo u stanju da prepoznamo pokrete kada ih vidimo i znamo da ih upotrebimo uz adekvatnu muziku. Nije stvar u tome da ako to nismo u stanju ispadamo ‘glupi u društvu’, već propuštamo jedan značajan deo kulture, koju izučavamo kroz ples.

Zaar na sceni

Scena definitivno NIJE mesto za izvođenje ovakvog rituala. Međutim, plesač može stilizovanim pokretima zaara ispričati priču o ovom ritualu. Važno je naglasiti publici da je to u svrhe edukacije ili pripovedanja, a nikako ekstaze i transa. Prvi razlog je što je za ritual potrebno daleko više vremena nego što je to prikladno za scenu, a drugi je taj što je spiritualno čišćenje ipak intimna stvar. Iako se izvodi u grupi, to ne znači da se izvodi ZA grupu. Velika je razlika. Možemo je uporediti sa psihodramom u kojoj se u grupi kao pozorišni komad izvodi segment nečijeg života, problema, mašte, osećanja itd. uz pomoć učešće članova grupe, ali ne za zabavu grupe već u cilju pomoći protagonisti. Uz to izvedba za publiku ipak mora biti stilizovana, pa samim tim i kontrolisana i svesna. Na sceni zaar je PLES sa elementima rituala, ne ritual. 

Niqāb (veo za lice) u orijentalnom plesu

Verovatno najrasprostranjenija slika orijentalne plesačice u glavama nasumično odabranih ljudi širom sveta jeste devojka u poluprovidnim šalvarama, grudnjaku, sa velom na licu - takozvana haremska devojka. Ovakva slika plesačice nastala je zbog starih filmova u kojima bi se takve devojke redovno pojavljivale kao deo scenografije u istočnjačkim delovima priče. Tako se danas praktično 90% kostima za maskenbale, koji navodno predstavljaju ‘trbušnu plesačicu’, sastoji upravo iz šalvara, brusa i vela za lice. Koliko je zaista ovakav izgled autentičan, razgovaraćemo malo kasnije.

Niqāb (na arapskom bukvalni prevod bi bio veo ili maska) predstavlja veo za lice, odnosno parče tkanine koje se stavlja preko lica. Nose ga tradicionalno žene islamske veroispovesti u javosti i u društvu muškaraca, a broj varijacija i stilova je neograničen i varira od zemlje do zemlje. Prema nekim veoma starima spisima (među kojima je najvažniji napisao Tertulijan u 3. veku nove ere) žene iz Persije i Arabije pokrivale su lice pre dolaska islama, što znači da ova praksa datira još iz vremena paganskih plemenskih zajednica. U nekim regijama islamskog sveta, žene pokrivaju glavu, ali im lice ostaje otkriveno, a u drugim se koristi i niqāb, koje ga skriva. Međutim, nikada se neće desiti da lice bude pokriveno, a ostatak tela otkriven. To u osnovi nema logike, jer prekrivanje lica predstavlja poslednji stadijum skrivanja tela. To je vizija, koja je nekako kreirana od strane zapadnih umova. U islamskom svetu, veoma je važno očuvanje privatnosti. Sve što nije neophdno otkriti čuva se kao lična i porodična tajna. Pa tako između ostalog i žene sakrivaju svoje telo (i lice) kako bi ga na taj način sačuvale od poganih očiju javnosti.

Tekst u nastavku je moj lični ugao gledanja na problematiku i ne smatram da je krajnja i jedina istina, ali jeste moj stav. Ne volim imidž haremske devojke iz mašte. Smatram da ne prikazuje verno smisao orijentalnog plesa i karakter plesačice. Često ga koriste striptizete i igračice provokativnih plesova, a takvi kostimi se mogu naći i u seks šopovima. Providna odeća, koja otkriva više nego što sakriva, i veo za lice u kombinaciji odišu erotikom i alaudiraju na spavaću sobu. Naravno, veo za lice se može nositi uz pravi kostim za ples, ali za većinu ljudi on ostaje asocijacija na ‘laku’ haremsku devojku.

Lice je veoma važno u orijentalnom plesu. Preko njega ispoljavamo svoje emocije i komuniciramo sa publikom. Ljubitelji vela za lice smatraju da kada ga stave, oči dolaze do izražaja, a plesačica postaje mistična žena iz bajke, skrivenog identiteta, puna tajni. Verujem da je ovo delimično istina, kako u doživljaju prosečne publike, tako i u glavi takve plesačice. Ipak, ne sećam se da sam videla bar jednu uglednu orijentalnu plesačicu kako nosi niqāb. To naravno ne znači da ugledne plesačice diktiraju nepisani zakon plesa, ali ipak govori nešto o problematici. Ja sam prva osoba, koja ne voli kada se u umetnost preterano mešaju pravila, ipak nužno je imati određeni nivo. Osim toga, oči se mogu dovoljno izražajno istaći i šminkom, kao i sporadičnim naglašavanjem rukama ili velom.

Jedini stil u kom je veo za lice široko prihvaćen je melaya leff. Međutim, činjenica je da je to veštački stvoren stil, koji je osmislio Mahmoud Reda. Ako je neko iz Egipta uradio nešto u plesu ne znači automatski da smo obavezni da to prihvatimo kao pravilo. Volim melaya leff stil, zabavan je i sladak, ali i dalje veo za lice smatram neprikladnim, naročito u kombinaciji sa kratkim haljinicama koje se nose za ovaj ples. Štaviše, može se desiti da arapi koji nisu upoznati sa radom Mahmouda Rede budu uvređeni melaya leff stilom. Zar nije nelogično da plesačica bude otkrivenog stomaka, ruku, nogu, a prekrivenog lica? To ume da deluje kao izrugivanje ženama islamske veroispovesti.

Činjenica je da skriveno lice potpaljuje maštu muškarcima, i ako se ples izvodi slobodnije i modernije rezultat vrlo lako postaje erotski ples. Ovo možda može biti dobro za posao i zaradu, ali ne i za umetnički imidž. Opet, poštujem svačiju izvođačku slobodu u okvirima granica pristojnosti i ovo je moj lični stav. Poslednje što želim bilo kao izvođač, bilo kao gledalac, jeste povezivanje orijentalnog plesa, kompleksne umetničke forme, sa jeftinim kurtizanama iz loših filmova. Verujem da je moguće osmisliti tačku u kojoj uz adekvatan kostim, muziku, koreografiju i energiju plesačice veo za lice neće bacati zlokobnu senku na orijentalni ples. Ipak, to je klizav i nezgodan teren.

Ne mora nužno da znači da će publika plesačicu smestiti u stereotip, ako stavi niqab na lice, ali postoje dobre šanse, pa plesačica mora da preuzme taj rizik, a ne da stvar prepusti slučajnosti. Smatram da je važno biti svestan te mogućnosti i promišljeno doneti odluku. Postoji ona izreka ‘nema potrebe biti veći katolik od pape’, i apsolutno se slažem s tim. Neka pravila su ogrančavajuća, dosadna i prevaziđena. Ali određeni stereotipi su štetni i potrebno je distancirati se od njih osim ako ste sigurni da nećete biti pogrešno protumačeni (recimo na plesnoj večeri gde su svi prisutni isključio plesači).

Postoji i određena razlika u tome kako će zapadnjačka, a kako istočnjačka publika doživeti veo za lice. Na zapadu prekrivanje lica se dosta povezuje sa mistikom, zavođenjem, erotikom, dok se na istoku koristi kao deo garderobe, svakodnevice i privatnosti. Slično je i sa muzikom i kostimima. Dobro je znati za koga plešemo kako bi se adekvatno pripremili. Da sumiram: važno je pažljivo raditi sa rekvizitima u ovom plesu, naročito sa onim koji mogu izazvati neželjene reakcije. Zašto koristimo veo za lice, kakav je koncept i ideja koreografije, šta pokušavamo time postići i da li je to moguće uraditi na neki bolji način? Ukratko ja sam protiv vela za lice u plesu, ali volela bih da čujem argumente za i protiv i vas koji čitate ove tekstove.

 

Iris

Mawwal – virtuozna glasovna improvizacija

Mawwal (izgovara se kao mauel) je arapska muzička forma predstavlja vokalnu improvizaciju na kratak poetski tekst obično 4 do 7 stihova. U par rečenica sam ga pominjala u tekstu o shaabi muzici, a sad sam rešila da napišem i istražim ovaj pojam malo opširnije. Mawwal prethodi pravoj pesmi (pod ‘prava pesma’ mislim na instrumentalno-vokalnu kompoziciju, koja podleže određenim pravilima sličnim zapadnoj muzici). Može se izvoditi uz intrumentalnu pratnju (kanun ili oud). Ukoliko se izvodi bez muzičke podloge tada vokalna virtuoznost pevača dolazi do izražaja. Pevač ima potpunu slobodu da u toku pevanja menja makamate.

Maqamat je množina od maqam (izgovara se kao makam), koji predstavlja melodijski modalitet u tradicionalnoj arapskoj muzici. Maqam na arapskom znači mesto, lokacija ili rang, a u muzičkom smislu predstavlja vrstu melodije. Tehnika improvizacije je ono što određuje visinu i način razvijanja muzičkog dela. Postoji 72 maqamat skale. Maqamat se može realizovati i na vokalni i instrumentalni način, ali ne sadrži ritmičku komponentu. Određeni ritam ponekad predstavlja stil izvođača, ali zavisi samo od njegove izvođačke tehnike i nije odlika maqama kao takvog.

Često mawwalu prethodi kratak taqsim (najčešće instrumentalna progresivna improvizacija, ali ne isključivo). Mawwal skoro uvek počinje layali-jem (improvizovanim pevanjem i ponavljanjem kombinacija reči ya layl, layli, layali, and ya ’ayn – koje znače oh noći, oh oči – što predstavlja veoma česte i značajne fraze u arapskim tekstovima generalno, a u mawwalu naročito. Karakteristično za ovaj muzički oblik je to što se samoglasnici pevaju znatno duže nego inače i na njima se zapravo predstavlja glasovna improvizacija i virtuoznost u svom puom sjjau. Tokom mawwala, prateći muzičari prate pevača i nakon svake fraze ponovo je sumiraju. Po nekad mawwal može da potraje veoma dugo, duplo duže, pa i više, nego prava pesma, a s druge strane to može biti i samo kratak uvod. S obzirom na to da mawwal ima česte i nepravilne promene, gotovo je nemoguće predvideti kada će se završiti i kada će prava pesma zapravo početi.

Mawwal pevaju moćni pevači, koji su u stanju da prikažu snažne vokalne sposobnosti. Najpoznatiji pevači dolaze iz Libana (Sabah, Wadih- al Safi and Fairouz), a danas za najjaču i najpoznatiju mawwal pevačicu važi Najwa Karam.

Mahmoud Reda – legenda orijentalnog plesa

Pre neki dan sam čitala neki prastari intervju sa Mahmud Redom (Mahmoud Reda) i oduševila sam se kada sam otkrila da je rođen na isti dan kad i ja - 18. marta. Iako je to potpuno irelevantno, mene je na neki detinji način obradovalo. Ovog izuzetnog gospodina tu i tamo spominjem na časovima, njegov uticaj i značaj, ali to nije ni izbliza dovoljno informacija koliko bih želela da prenesem devojkama. Cela priča oko Mahmud Rede je veoma neobična i sama po sebi interesantna, a za plesačice ima i poseban značaj. Otkad sam prvi put čula za njega i njegovu trupu, neke stvari u vezi ovog plesa su mi postale jasnije u glavi. Svaki delić slagalice, koji bih tu i tamo otkrivala sama ili čula na nekoj radionici, donosio je potpuno nov zaokret na moj pogled na orijentalni ples. Zato sam rešila da još malo istražim i napišem tekst o ovom velikom imenu, jer smatram da svako ko želi da se ozbiljnije bavi ili interesuje za orijentalni ples, ne sme sebi da dozvoli da ne zna i ovu priču.

Mahmud Reda rođen je 18. marta 1930. godine u Kairu. Bio je osmo dete u porodici srednjeg staleža. Otac Reda bio je pisac i glavni bibliotekar na Kairo univerzitetu, a svoju decu je odgajao pod uticajem tradicije, ali i talasa modernizma koji se u to vreme širio Egiptom. U porodici su gajili kulturu telesne aktivnosti i ljubav prema muzici kao podsticaj za umetnički razvoj dece. Mahmud je trenirao plivanje od kog je vremenom odustao uprkos uspesima, jer je kako je sam izjavio bilo previše monotono za njega. Zatim se prebacio na ronjenje u kojem je ponovo imao zavidne rezultate, ali je zbog povrede leđa prestao da se bavi i time. Sledeća je na redu je bila gimnastika u kojoj se takmičio za Egipat na Olimpijskim igrama 1952. godine. Bio je prvi egipatski gimnastičar, koji je u svoju rutinu uveo i neke plesne pokrete.

U međuvremenu njegov brat Ali bio je plesač, koji je nastupao i osvajao nagrade već sa 16 godina. U to vreme (II Svetski rat) u Kairu je bilo puno vojnika iz svih krajeva sveta, a u slobodno vreme oni su igrali igre svojih krajeva. Tada se igrao rokenrol, sving, samba, rumba itd. a Ali Reda je bio odličan u svim tim plesovima. Mahmud je posmatrao Alija sa interesovanjem, ali je bio prezauzet svojim sportovima i učenjem. Mahmud je kasnije diplomirao i političku ekonomiju na Kairo univerzitetu. Obožavao je američke mjuzikle i dobio želju da teatralizuje krute egipatske folklorne plesove. Na poslednjoj godini studija, otkrio je argentinsku plesnu trupu, kojoj se ubrzo i pridružio. Nakon diplomiranja sa njima je nastupao u Kairu, Aleksandriji, Rimu i Parizu. U Parizu je odlučio da osnuje sopstvenu plesnu trupu kada se vrati u Egipat, ali to mu nije odmah uspelo zbog nedostatka novčanih sredstava, pa je morao da se zaposli. U međuvremenu je plesao sa Faridom Fehmi (Farida Fahmy) kao partner u jednom klubu u Kairu. Nakon zajedničkog nastupa u Sovjetskoj Rusiji, Mahmud i Farida odlučuju da osnuju folklornu trupu zajedno sa Alijem Redom, Mahmudovim bratom.

Farida Fehmi smatrana je kraljicom baladija. Počela je da pleše veoma mlada i smatra se jednom od najznačajnih plesačica iz doba stvaranja korena savremenog orijentalnog plesa. Bila je mlađa sestra Nadide Fehmi, u koju se Mahmud zaljubio i kasnije oženio. Nakon osnivanja Reda trupe, Farida se udala za Mahmudovog brata Alija Redu i bila je njihova zvezda punih 25 godina. Ovim brakovima temelji za formiranje trupe postali su neraskidivo jaki.

Mahmud Reda je pionir pozorišnog plesa u Egiptu. Kao solista, koreograf i producent, obišao je 58 zemalja na 4 svetske turneje i sa svojom turpom nastupao na najprestižnijim svetskim pozornicama. Mahmudova velika želja da iznese novi žanr plesa i talenat i energija Faride Fehmi rezultovali su uspešnom umetničkom saradnjom i stvaranjem kultne Reda trupe. Farida je 25 godina bila glavna plesačica i uzor za nove regrutovane plesačice. Njena elegancija i ženstvenost u trenutku su osvajali srca Egipćana. Mahmud je do 1972. bio glavni plesač. Podučavao je ostale plesače, stvarao koreografije i uređivao sve scenske tačke. Sa svojim fenomenalnim koreografijama stvorio je novi žanr plesa, koji je uključivao puno stilova. U plesnu tehniku ubacio je elemente džeza, baleta, indijskog plesa i ruskih folklornih plesova. Njegov rad je oblikovao i uticao na ono što danas nazivamo orijentalnim plesom (raks sharki).

Mahmud Reda je rekao:

“…kada prave folklorne igrače stavite na scenu, oni izgledaju čudno, kao da tu ne pripadaju. Njihovi kostimi izgledaju čudno, oni ne znaju gde da gledaju, a ono što rade deluje veoma monotono. Moje koreografije nisu folklorne. One su inspirisane folklorom, ali preko toga se nalazi još 90% dodatka.”

U prvo vreme Reda trupa je imala probleme sa egipatskim Ministarstvom kulture, koje je držalo sve bioskope u Kairu. Vlada je čak poklušala da oformi i sopstvenu državnu trupu, rivalsku privatnoj Reda trupi. Zahvaljujući društvenim vezama Faride Fehmi i njene porodice, inače žigosana profesija plesa prihvaćena je u društvenim krugovima Kaira i muškarci i žene su dolazili da gledaju nastupe trupe. Ceo život familije Reda vrteo se oko njihove plesne trupe. Mahmudova žena Nadida dizajnirala je prve kostime za trupu, ali je samo 5 godina nakon venčanja preminula. Jedno od najvećih blaga i tajni trupe bilo je otkriće Alija Rede, koji je trupi predstavio muziku Alija Ismaila. Ovaj pokojni muzičar komponovao je dela koja su stvarana na osnovu egipatskog folklora, ali uz uticaj zapadne muzike, i to specijalno za Reda trupu. Mahmud Reda ga je nazvao genijem. Njegova muzika je bila idealna za novi plesni stil koji je Mahmud Reda stvarao.

Kada je trupa osnovana, Mahmud nije imao ni jednog plesača, osim Faride. Nije hteo da uzima već formirane plesače iz klubova jer je svako izgledao drugačije i imao različit stil. Zato je okupio 7 devojčica i 7 dečaka i počeo od nule. Mahmud je izjavio kako je mnogo veća muka bila sa plesačicama, jer zbog lošeg glasa na kom je ples bio, porodice nisu bile voljne da dopuste ćerkama da uđu u trupu. Nisu bili izbirljivi kad su devojke bile u pitanju, uzimali su svaku koja bi se prijavila. Bar na početku. A Mahmud je na sebe preuzeo odgovornost da ih od nule nauči svemu. Za prvu predstavu Mahmud je koristio znanje koje već imao, priče iz starog Kaira, likove inspirisane ljudima.

Nakon što je prva predstava dobro prihvaćena, Mahmud se bacio na istraživanje. Odabrao je nekoliko plesača i sa njima krenuo na put. Trupa je putovala Egiptom i sakupljala folklorne plesove. Ostajala bi u odabranom gradu po nekoliko dana, okupljala narod, snimala njihov ples i muziku, a zatim nastavljala dalje. Tako je Mahmud otkrio dve strane medalje egipatskog folklora. Jedna strana je da je pronašao blago potpuno nepoznato svetu, a druga da je izvorni folklor beskonačno monoton i dosadan, jer se koraci previše, prečesto i predugo ponavljaju. Iako je ples naroda iskren i topao, Mahmud je shvatio da ne može da ga samo postavi na scenu i očekuje da će otmena publika biti zadovoljna. Rizik je uvek veliki kada pokušavate da od nečeg jednostavnog stvorite nešto drugo, jer prvobitna ideja može izgubiti svoj duh. Zato je Mahmud Reda morao pažljivo da radi kako bi učinio ples interesantnim za publiku u Kairu, ali tako da očuva osnovni duh naroda. Njegova misija postala je uobličavanje folklornog plesa i predstavljanje svetu kao finu umetnost, vrednu poštovanja.

1961. i 1963. godine Mahmud i Farida su zajedno sa Reda trupom glumili i plesali u dva filma koja je režirao Ali Reda, što je ovu trupu približilo širokim narodnim masama. Tako je trupa počela da privlači sve veću pažnju i Ministarstvo kulture je odlučilo da je sponzoriše i učini vladinim projektom. 1970. godine trupa se pojavila u još jednom filmu, a 1972. Mahmud se oprostio sa svojom pozicijom glavnog plesača. Posvetio se koreografskom radu i produciranju nastupa. Trupa je od osnivanja 1959. do Mahmudovog povlačenja sa scene porasla sa 15 na čak 150 plesača, muzičara i scenskih radnika. Trupa je putovala svetom i nastupala za brojne svetske lidere. 1983. godine Farida se povlači iz sveta plesa i napušta trupu, a 1990. Mahmud ostavlja posao direktora i producenta trupe, koja je i dalje državno vlasništvo. Njegova prva žena preminula je 1960. godine, nakon 5 godina braka. Njegova druga žena bila je jugslovenska balerina.

Tokom svoje karijere, Mahmud Reda je primio brojna odlikovanja i nagrade kako u Egiptu tako i van. Među bivšim članovima trupe se nalaze brojni sadašnji master učitelji kao što su Rakia Hasan (Raqia Hassan) i Jusri Šarif (Yousry Sharif). Ova, malo je reći legenda, orijentalnog plesa i dalje sa svoje 82 godine pleni skromnošću, kreativnošću i inspiriše ljude oko sebe. I nakon penzionisanja, Mahmud nastavlja da drži radionice unutar i izvan Egipta.

Za kraj moram reći da je Mahmud Reda verovatno jedan od mojih najvećih uzora i inspiracija. Za njega imam samo suvo poštovanje i divljenje. Redak je primer da neko doživi vrtoglavi uspeh i ostvarenje snova, a da pritom ostane skroman, čvrsto nogama na zemlji.  Da je bar više takvih ljudi na svetu. U čast Mahmuda Rede, oca pozorišnog plesa u Egiptu, zatvaram ovaj članak njegovim današnjim osmehom.

Iris

   

Drum/tabla solo

Otkad sam počela da se bavim plesom uvek su mi više ležale laganije, čežnjive pesme. Bolje sam ih osećala i interpretirala, te sam tako vremenom stekla reputaciju leptirice. Međutim, od početka imam i neki veoma primalan poriv za plesom kada osetim zvuke perkusija, naročito kod sporijih moćnijih ritmova, čiju vibraciju osećam u kostima. Taj neobjašnjivi zov zvuka tarabuke izgleda deluje ne samo na mene, već na sve ljude. Gotovo bez izuzetaka, na nastupima gledaoci najenergičnije reaguju na drum solo. Zbog toga je red da se osvrnemo na ovaj oblik u opusu orijentalnog plesa.

Naziv dolazi od engleske reči drum (bubnjevi) ili reči tabla (čiji koren je u arapskoj reči ‘tabl’, koja znači, opet, bubnjevi) i reči solo, koja implicira da su perkusije sve što se koristi od instrumenata za sviranje. Sada kada kažemo tabla u kontekstu u kom pričamo, mislimo na tarabuku. Sama muzika predstavlja (najčešće) kompleksnu kompoziciju ritmova, koji se izvode na različitim vrstama perkusija. Uglavnom je to tabla, kao solo instrument, ali je može pratiti def ili neki drugi instrument u pozadini. Tabla je dugo bila smatrana nebitnim instrumentom za podršku glavnoj melodiji u pesmi, tek prisutnim u pozadini. Ipak, vremenom je instrument, kao i svest o njegovim mogućnostima, evoluirao i sada postoje brojni perkusionisti, koji nastupaju kao solisti bez ikakve pratnje (osim po nekad plesne ;)).

Drum ili tabla solo je uzbudljiv deo plesne rutine. Isti naziv stoji i za muzički oblik, kao i za ples, koji se izvodi uz takvu muzku. (Ja lično volim da muziku zovem tabla solo, a ples drum solo. Lakše mi je da razmišljam i govorim o pojmovima, kada imam različite nazive za njih. Tako ću se nadalje izražavati i u tekstu.) Drum solo se najčešće izvodi na kraju plesnog programa, upravo iz tog razloga što publiku definitivno pokreće, a često podiže i na noge. Ovo je prilika da, nakon što plesačica pokaže svu svoju plesnu i lirsku dubinu, emociju i inovativnost, razdrma publiku tehničkom perfekcijom i energijom. Drum solo je krešendo svakog nastupa i nikada ne ostavlja ravnodušnu publiku iza sebe.

Glavni cilj koji želimo da postignemo jeste efekat sviranja telom. Želimo da publici ne deluje da plešemo uz ritam perkusa, već da naše telo stvara ritam svojim pokretima. Ovo naravno važi i za drugu muziku, ali s obzirom na to da kod ovog oblika nemamo, ili imamo veoma smanjen lirski element, tehnika je u prvom planu. Kako bi se postigao ovaj cilj, neophodno je baratati bogatim opsegom pokreta, koji će uspeti da dočaraju raznovrsnost i intenzitet ritmova.

Oštri pokreti, odnosno akcenti, i razne varijante shimmy-ja čine okosnicu izvođenja drum soloa. Izolacije su neophodne i, po mom skromnom mišljenju, bez vladanja izolacijama delova tela, drum solo će delovati prosečno, ako ne i brljavo, a svakako daleko od impresivnog. Međutim, tu se ne treba zadržati. Zgodno je iskoristiti i druge pokrete, koji se logički ne uklapaju u jedan ovaj ogoljen ritmički kostur, koristeći ih na drugačiji način. Recimo seckanjem velikih pokreta (kamila, kružnice, osmice itd.) na manje. Ovo je dobar način i za građenje napetosti u tački. Ne treba zaboraviti ni poze ili po neki štos, koji se mogu ubaciti zarad zabave, a koji ne moraju nužno biti plesni. Publika će uvek dobro reagovati na humor, svakako bolje od ozbiljnosti, ma kakva tehnička perfeknost je pratila. Ipak, verovatno najveći udeo u uspešnoj drum solo tački predstavlja energija. Ovde moram da naglasim da nije neophodno da svi budu energetske bombe, ali svakako je potrebno pokazati specifičnu vrstu prisutnosti i komunikacije sa publikom.

S’ one strane scene, u sali za trening, ključno obeležje pripreme drum soloa je izdrljivost i kondicija. Devojke koje su do sad učile neku drum solo koreografiju, primetile su da se za 2-3 minuta ovakvog plesa umore više nego da plešu petominutnu koreografiju druge vrste. Glavni problem je u tome što su mišići izrazito angažovani, i sve to uz puno shimmy-ja koji podiže broj otkucaja srca stvara jednu poprilično napornu aktivnost. Zato je važno ograničiti odabrani tabla solo na onu dužinu koju izvođač može da podnese, tako da pred kraj pesme, kada je uglavnom potrebno uložiti najviše snage i dati svoj maksimum, ne deluje kao da se bori za dah. Lično smatram da je sve preko nekih 5 minuta previše naporno za publiku. Treba imati meru. Ali to je opet stvar ukusa.

Akash Bhatt, perkusionista, gost na World Belly Dance Day 2011 u organizaciji Salome

 

Koreografisani i improvizovani drum solo

Postoje dve varijante izvođenja drum soloa – uz nasnimljenu muziku i uz živu muziku, improvizovanu na licu mesta. Kod prve varijante imamo mogućnost da unapred osmislimo koreografiju. Pa čak i kada improvizujemo na poznatu nasnimljenu muziku, velika je prednost to što nam je svaki akcenat i prelaz poznat. Međutim, sa živom muzikom je potpuno drugačija priča. Ovde plesačica i perkusionista moraju zajedničkim snagama, nadopunjavanjem i harmonijom improvizacija da stvore tačku za pamćenje.

Kada dobra plesačica i dobar perkusionista uspeju da udruže svoje veštine i stvore tu vezu ples-muzika, publika će osetiti spontanu energiju staranja na licu mesta. To je defintiivno drugačija vrsta energije od one uvežbane unapred. Imala sam (nažalost ili na sreću, zavisi kako posmatramo) samo jednom prilike da nastupim uz perkusionistu uživo i osećala sam se kao u transu. Apsolutno posebno stanje uma. Činjenica je da je redak slučaj da se pronađu dva profesionalca s obe strane, koja su voljna da se odreknu svog ega zarad stvaranja zajedničkog projekta. Ma koliko obe strane bile vrhunski izvođači, ukoliko pokušavaju da istaknu samo svoje veštine (a ovo se najviše odnosi na perkusionistu), dobra je šansa da će ukupan ugođaj izostati. Kažu da kada pronađeš takvog perkusionistu, osećaj je kao da si pronašao ćup zlata na kraju duge. Ne bih znala iz ličnog iskustva, ali verujem da je tako. Plesačica sa svoje strane mora da ima dobru kontrolu svog tela i osećaj za muziku. Ona ne zna šta sledi, tako da se nalazi u delimičnoj milosti perkusioniste. Ukoliko je perkusionista vešt i uigran za ovu vrstu nastupa, ponavljaće fraze koje plesačica može da prepozna i akcentuje, a koje verovatno prvi put nije mogla, jer nije znala šta je čeka. Ukoliko perkusionista nije naviknut na ovakvu vrstu saradnje, sviraće svoju priču, a plesačica će pokušavati da uhvati šta može i ta povezanost i zajednička energija će izostati. Verovatno najbolja varijanta je kada se plesačica i perkusionista dobro poznaju, vežbaju ili nastupaju zajedno, pa je i komunikacija i razmena energije na sceni prirodnija.

Bilo kako bilo, drum solo je moćno sredstvo svake plesačice za ostavljanje publike bez daha. Lično sam ga dugo izbegavala, misleći da ne leži mom temperamentu, a onda sam shvatila da nije neophodno da svi imaju istu vrstu energije za drum solo. Najvažnije je dobro se zabavljati, što će defintiivno povući publiku. Kontakt koji ostvarimo sa publikom kroz drum solo apsolutno je nezamenljiv, a uživanje obostrano. I zato pustite ritam da vas nosi! :)

Iris

Reč učenice: Nina (Zahra) - 3.deo

Dugo nisam pisala o plesu i nekima ce se mozda ciniti da pricam jednu te istu stvar, ali ja znam da nije tako i da svaki put kada pisem ili pricam o plesu to cinim sa vecom strascu nego prethodnog puta. To je nesto neobjasnjivo, nesto sto jednostavno mora da se okusi da bi se znalo. Podrazumeva se da je moja prica uvek dugacka, ali se nadam da ce biti citka :) 

Uporedila bih danasnji dan sa danom pre recimo godinu i po.... :D Tada sam muku mucila sa obicnim tvistom u krug i pitala se "Kaaaako cu ja  ovoooo?!" :D Nisam imala pojma kako cemo mi uopste da naucimo  tu prvu koreografiju i sve te pokrete koje smo radile, a to su najobicniji pocetnicki pokreti (obzirom da sam tada trenirala svega 2 meseca) :D i nije bilo nikakvih komplikovanih pokreta koje danas radimo. Koliko smo samo bile ponosne na nasu prvu koreografiju, vredno smo radile i jedva smo docekale da je odigramo pred nasim najmilijima :) Uvek sam pozivala ljude da dodju da gledaju kao da cu da plesem Bog zna koliko dugo i da budem zvezda veceri :D Bar tako vidim sada. hehehehehe :) Sad kad pogledam unazad, shvatam da sve nove stvari i dan danas prihvatam sa istim elanom i istom radoscu, sa istim zarom i istim pitanjem "Kako cu?" tacnije izjavom "Jedva cekam da ovo radim kao od sale!" :D Prosto ne mogu da verujem koliko je vreme proletelo, koliko sam samo napredovala, koliko napredujem i koliko cu tek napredovati. Zelja za novim je uvek tu, sa nestrpljenjem ocekujem svaki novi cas, svaki novi pokret, kombinaciju, koreografiju. Naravno kao i uvek - ja bih sve to odmah i sad, ali neeee mooooozeeeeee :D Mora polako i temeljno :) Razmisljam, kako li ce mi biti kroz 10ak godina ako se vec sada kada mislim o tim pocecima osecam kao neka baka koja svojim unucicima prica kako je to nekada bilo, u moje vreme :) Hehehehe! Divno je kada pogledas iza sebe i vidis sopstveni napredak, a usput i sve te druge devojke koje sa tobom dele salu, ljubav prema plesu, bolove u misicima, kuknjave.. Koliko nas sve to vezuje i cini nas celinom, jednom velikom porodicom. Obozavam kada nam se pridruze nove clanice! Priznajem, njima je mnogo lakse nego sto je meni bilo jer ja nisam imala od koga da vidim kako ce to nesto izgledati sto cemo mi jednoga dana raditi posle toliko i toliko vremena vezbanja, naravno osim moje Iris koja nam je sve spominjala, ali vizuelnog nije bilo :) Ja sam sve cekala da vidim i uvek cu cekati :D Nije ni to losa stvar, mislim da to dodaje malo vecu car nastupajucem. Moram da spomenem da smo postale pravi drugari. Isti su se prepoznali :) 

Htela bih da kazem nesto i o tome sta je ples uspeo da ucini za mene. O psihickom stanju sam vec pisala, jednostavno da sam ljuta, razocarana, tuzna, da me boli ovo ili ono... U salu kroci jedna ja, a izlazi druga, oporavljena ja :) Ceo svet je posle plesa lep :) Druga stvar, fizicki izgled. Da pojasnim :) Mnogi misle da je moje telo ovakvo zbog plesa. Ne, nije. Moje telo se apsolutno nista nije promenilo u odnosu na period pre ovog plesa. Stomak - BIO ISTI I OSTACE ISTI! Promena je u kondiciji i mojoj agilnosti, sada mi nije tesko da uradim ovo ili ono :) Isto tako, onaj ko me poznaje zna kakve sam probleme imala sa mesecnim ciklusom, danas mi je ciklus podnosljiv, gotovo da posle drugog dana ni ne osetim da se nesto desava uopste i odlive vise nemam :) Zene, razumete sve :D Nas ples je podredjen zenskom telu, unutrasnjim organima, mi dok plesemo automatski masiramo  neke delove i zasigurno nam to pomaze. Trudnice plesom masiraju bebe, a to ne mogu da docekam :D Naravno, sve sto sam rekla je iz mog licnog iskustva, to sto ja nisam smrsala od plesa i sto je moje telo takvo kakvo je ne znaci da neko ne moze da smrsa, mada za to nije potreban samo ples. Ne treba se zavaravati. Zao mi je sto postoje osobe koje prevrcu ocima kada im se kaze da nama ples umnogome pomaze. Ima nas raznih, ali eto, mnogi to vezuju za seks, vulgarnost, religiju, Turke....itd. Internet je danas dostupan svima tako da kada se neko vec uhvati nas i orijentalnog plesa i iznosi taj svoj definitivno pogresan stav moze slobodno da progugla i nadje gomilu informacija o tome sta je orijentalni ples, odakle potice, koji su stilovi, itd, a zatim ima pravo da iskaze svoje misljenje. Nijedan ples nije vulgaran, to samo moze da bude plesacica. Skrnavljenje ovog prelepog plesa je kod nas vrlo prisutno i cesto me te persone  sokiraju svojim izvedbama. Drmusaju tamo rucerdama, sisurdama i guzicetinama, drndaju se, mlate, ni same ne znaju sta ce sa sobom, a usput misle da plesu trbusni ples i da su zavodljive, mocne, da rade pravu stvar... Tesko je prihvatiti cinjenicu da to postoji, da je to postojalo i da ce postojati ma koliko se ja bunila ili ne. Mnogo tesko! Blamiraju sebe, naravno pred nasim ocima (kada kazem "nasim" mislim na nas koji se iole razumemo u ples), pritom u ocima tih sa razvaljenim, balavim vilicama sve smo iste i "sve smo drolje stvorene za onu stvar". Ne, ja nemam nameru da objasnjavam tim mediokritetima ko sam i sta sam, sta radim i kako radim. Ko moze da razume - razumece. Ko ne moze, njegov problem. Kazu mi da cu vremenom oguglati na te drndavuse i neukusne komentare. Preostaje mi da to docekam.  

Orijentalni ples je jednom recju MAGIJA!

Preporucujem svakoj devojci/zeni, ne iz razloga sto je to moj ples i sto zelim da "namamim" ljude u moju skolu.. daleko od toga. Preporucujem iz razloga sto je to zasigurno jedan veliki plus u zivotu jedne zenske osobe jer "radi" i na osecanjima i na fizickoj spremnosti. Zatim, atmosfera koja se proteze u sali dok pratimo taktove muzike i smejemo se do besvesti. Zatim onaj prelepi osecaj kada stupis na scenu i prestavis se ljudima (za mnoge) novim nacinom izrazavanja. Tu dozu euforije jednostavno zelim svima da osete i zato preporucujem ovaj moj lepi, prelepi, orijentalni ples :)

Procisti dusu, profiltrira srce, prosiri vidike, ucini da sebe volis i postujes, ucini da je ceo svet tvoj u momentu kada to pozelis. :)

Volim moj orijentalni svet, volim moj orijentalni ples, volim da pricam o njemu, volim da plesem svima i volim kada moji voljeni uzivaju gledajuci prvenstveno mene, a ujedno i sve moje Salomice, kao i  moje plesne koleginice iz drugih skola koje valjaju i vredne su paznje.

Mislim da sam dosta pisala... iako bih mogla jos :D Hehehehe!

Do sledeceg puta, puno cvetnih pozdrava od (brbljive) Zahre :)

Interakcija publike sa plesačicom

Za razliku od nekih drugih plesova, koji su demonstrativnog karaktera, orijentalni ples je interaktivan. Kada gledate recimo tango par koji pleše, primetićete da su plesači koncentrisani na svog partnera, balerine ne primećuju da publika postoji i plešu neku priču koja je prethodno napisana, moderni plesovi su često usmereni na fantastične šou kvalitete i oduševljavanje publike. Orijentalni ples, s druge strane, osim tehničkog, emotivnog i/ili šou aspekta, obavezno sadrži i interakciju s publikom.

U nekim okruženjima to je neizbežno, na primer kada je u pitanju ples u manjem prostoru, u kafiću, restoranu, na proslavama na kojima su ljudi tik oko plesačice. Ali čak i kada se ples izvodi na velikoj sceni postoji direktno obraćanje izvođača publici. Bilo da je to kroz smešak, namigivanje, podignutu obrvu, slanje poljupca ili neki drugi geg. Upravo su ti momenti ono što uglavnom kupuje publiku. Naravno da je ples, tehnika, sklad, koreografija, kostim itd. ono što čini većinu jednog nastupa, ali interakcija sa publikom je onaj začin – čili sos – zbog čega gledaocima najčešće neka plesačica ostaje u sećanju.

 

Orijentalne plesačice obožavaju interaktivnu publiku. Njeno neposredno učestvovanje u programu direktno utiče na celokupnu atmosferu i energiju tog trenutka. Odgovornost za dobar provod jeste većinom na leđima onog ko nastupa, ali ipak bez povratne informacije gledalaca to ne može biti potpun ugođaj ni za jedne ni za druge. Zato je lepo kada publika zna kako da se ponaša i samim tim sebi priušti veću slobodu uživanja.

Publika najlakše ulazi u interakciju s plesačicom tapšanjem (u ritmu muzike) ili aplaudiranjem (za neku konkretnu stvar koja ima se dopala). Ako im se sviđa ples, na ovaj način podižu energiju u vazduhu i stvaraju užarenu atmosferu. Gledaoci, koji vole muziku ili znaju trenutnu pesmu, često igraju za svojim stolom (pa makar iz sedećeg položaja) i na taj način doprinose atmosferi. Plesačice najčešće uspostavljjau kontakt očima, kada žele da podstaknu nekog na interakciju ili kako bi ih ohrabrili da nastave da se zabavljaju.

Mada je dobacivanje prostih i neukusnih komentara ružno i svakako će oterati svaku plesačicu koja drži do sebe, postoje određeni uzvici veselja koji su ne samo dozvoljeni, već i veoma poželjni. Na Istoku je tradicija da se u plesu kosristi i glasovna stimulacija (naravno to nije prikladno za baš svaku pesmu i stil, ali za one vesele, brze, vrcave svakako jeste). Meni omiljeni uzvik je ‘Aiwa!’ (izgovara se aiua), a znači nešto kao – da, tako je, znamo šta hoćeš da kažeš, samo tako! Drugi, a verovatno i najpoznatiji, koji ću pomenuti je ‘Y'allah’ (izgovara se jala). U slengu i za potrebe plesa znači - hajde, još, idemo! Još jedna krajnje zabavna je i ‘Opa!’ i nema neko konkretno značenje, koliko izražava veselje. Najčešće se koristi za turske i grčke izvedbe. Ako se nađete na nastupu koji vam se sviđa, nemojte se ustručavati od korišćenja ovih uzvika. Saka plesačica će vam biti duboko zahvalna. Na plesnim okupljanjima i na nastupima u istočnom svetu to je uobičajena pojava. Kod nas se ljudi još uvek stide, ili ne znaju za ove uzvike. Uglavnom je najteže probiti led, posle se atmosfera lako razgori.

Jedan od načina da publika bude deo performansa je i zhagareet. Žene iz arapskih zemalja proizvode jezikom zvuk koji zvuči kao glasno kliktanje (nešto kao lululululululululu). Ovo je zvuk radovanja, ekstaze, sreće, veselja i najčešće ga koriste na venčanjima, rođenjima i drugim radosnim događajima. Ovaj zvuk se preselio iz života u plesne vode, pa tako žene, koje gledaju ples proizvode zhagareet i na taj način učestvuju u nastupu. Ovaj zvuk je veoma energičan. Proizvodi se podrhtavanjem vrha jezika koji je urolan ka nepcu. Žene obično stavljaju dlan preko usta dok ga proizvode. Jedna priča kaže kako na taj način sprečavaju zle duhove da uđu, a druga više kulturološki nastrojena kaže da tako prosto skrivaju unutrašnjost usta (čista pristojnost).

Osim svega navedenog tu je i očigledno davanje napojnica tj. bakšiša. O ovoj temi sam naširoko i nadugačko pisala ranije, pa ću ovde ostaviti samo link ka tekstu koji obrađuje prikladne načine davanja bakšiša (opet ovo može da varira od plesačice do plesačice, ali ipak isključuje sve ono što bi definitivno moglo da se protumači kao nepristojno i ofanzivno).

Naravno, ukoliko je to u skladu s politikom mesta gde se održava nastup i običaja plesačice, publika može ustati i plesati. Ja zaista volim kada je publika voljna da se pridruži. Neki ljudi su odmah spremni da zaplešu i padnu u sevdah, dok je drugima potrebno malo podrške i pomoći i tada je lepo dati im podsticaj kroz neki lak osnovni pokret koji oni mogu da prate. Istina je da to znači manje mesta za ples, ali je istovremeno i bolji provod za publiku. Uostalom zato postoji velika scena, kada je akcenat na gledanju i nastupi u bliskom kontaktu s publikom koji omogućavaju uključivanje u ples i lični doživljaj.

Bila sam u obe ekstremne situacije. Kada publika sedi hladno i gleda bez trunke reakcije ili čak ne gleda uopšte. I kada publika igra, uzvikuje, daje napojnice, tapše, fotografiše i uživa. Iz drugog scenarija svi smo izašli daleko zadovoljniji i srećniji. Iako nije bilo velike razlike u samom nastupu, atmosfera i utisak koji ostane u sećanju su se daleko razlikovali. I zato reč i za gledaoce i za plesačice, odradite svoj deo posla kako da učinite svoje orijentalno veče nezaboravnim!

Šta god radili, važno je da se dobro provedete, da se ne ustežete, ali i poštujete plesačicu i nikako ne pokušavate da je dodirujete. Orijentalne plesne večeri trebalo bi da budu prijatno iskustvo i za vas i za izvođače, tako da se slobodno opustite i uživajte! :)

Iris

Reč učenice: Jelena Gigić (Warda) – 2.deo

Prošlo je tačno 10 meseci otkad je Jelena Gigić, članica našeg studija, napisala svoje utiske orijentalnog plesa nakon par meseci vežabanja. Sada, skoro godinu dana iskusnija, Jelena otkriva kako doživljava ples i dokazuje da i mama troje dece može da uživa i bude potpuni zaluđenik za nešto što voli.

Eto mene posle godinu dana nabrojano časova,6 nastupa,1 radionice i fine ali još uvek ne dovoljne količine znanja. Na početku sam mislila da je ovo samo lepa rekreacija i pomalo znanja ali sam brzo shvatila da iza svake koreografije stoji mašta i veliki trud. Kad kažem mašta mislim na maštu naše drage Iris koja svaku koreografiju osmisli i nauči nas a to nije uopšte lak posao. Iako sam ja starija od nje kad mi neki korak ne ide ona me zaštiti i pokaže mi da veruje u mene i da ce mi vremenom leći(biće divna mama ). Mogu i da se pohvalim da nismo više samo devojke koje se sreću na plesu,sada smo i drugarice koje dele istu strast i energiju za ples. Iako svaka grupa ima svoje ime sve mi smo Salomice i uživamo u našoj maloj ali divnoj sali u našem druženju i nastupima. Jedino možda po čemu se razlikujemo u našoj grupi su svi nepušači ali rado pojedemo sladoled posle plesa Sviđa mi se sto nas Iris naoči dosta stvari o svakom stilu i oda nam poneku tajnu,a o našem jeziku i izrazima bi mogla da pričam beskonačno dugo. E da i naše prva radionica za izradu kostima bila je divna a mi smo u njima još divnije. Možda nije puno ljudi videlo i čulo za naš rad ali svet će tek čuti za nas. Joj ala sam ja sve izmešala s brda s dola ali teško je opisati sve divne emocije koje doživljavam sa svojim Salomicama. Ne bi više gnjavila nastavljam da uživam u plesu i druženju a sve divne dame pozivam da nam se pridruže i dožive posebno iskustvo plesa koje se ne dobija u svim školama. A tebi Iris beskrajno hvala na svemu, volim te i kad nas bičuješ da se smirimo i naučimo.

Salomice na treninzima :)

Evo dela naše pink Salome porodice na treninzima ovih dana. Kao što vidite ludo se zabavljamo iako naporno radimo :) Grupe Zahra, Warda, Yasmin i Zeina u okrnjenom, ali veselom sastavu.  Jedva čekamo da nam se ponovo vrati Habiba i pridruži nova početna grupa Jamilla. Plesni poljubac od nas!

 

 

Plesačka stopala: mračna strana medalje

OBAVEZNO PROČITATI PRE OSTATKA TEKSTA!!!

Ovaj uvod dodajem naknadno, jer su se neke devojke koje su imale želju da se bave orijentalnim plesom uplašile nakon čitanja ovog teksta i odustale. Iako sam se potrudila da u tekstu razjasnim da je velika razlika između rekreativnog bavljenja plesom (i bilo kojim sportom) sa 2-3h nedeljno i profesionalnim bavljenjem, koje zahteva svakodnevni višečasovni rad, osećam potrebu da dodatno pojasnim ovu razliku, kako ne bi došlo do toga da se još neka devojka uplaši nepostojećeg bauka :)

Činjenica je da stopala najviše stradaju kod balerina, zbog specifičnog načina na koji presuju stopala u baletanke. Nije isto plesati 2h nedeljno i po 5-6h svaki dan. Sledeći tekst govori o tome kako u svakom sportu (i plesu) neki deo tela najviše pati. U plesu su to stopala. Ali to se svakako odnosi na višečasovni svakodnevni pritisak tokom dugo godina. U našem plesu imamo sreću i mogućnost da budemo bose, što je nazdravije i najprirodnije okruženje za stopalo (istraživanje na kraju teksta vam to i dokazuje). Mnogo je teže stiskati stopala u baletankama, cipelama na štiklu koje nose latino plesači ili patikama za hiphop ples. Ko se plaši za svoja stopala ili neki drugi deo tela, najbolje je da se ne bavi nikakvom fizičkom aktivnošću, jer sve što radimo na neki način opterećuje telo. U najvećem broju slučajeva čini ga fleksibilnijim, izdržljivim, zetgnutijim i jačim. Ukoliko se ne pridržavamo nekih pravila može doći do povreda i na trčanju ili jogi. Ali o tome se ne govori, jer su brojke u promilima, a ono što postignete i dobijete kroz fizičku aktivnost daleko veće od moguće nezgode. Ko god želi da se profesionalno bavi nečim mora da zna i da prihvati činjenicu da svi sportisti imaju neku slabu tačku, jer je takav ljudski organizam. Velika je razlika između treniranja 30h nedeljno i 3h nedeljno. :) S tim na umu nastavite da čitate ostatak teksta!

Pre neki dan sam na Salome facebook profilu napisala status, koji je povukao za sobom opširnu i interesantnu diskusiju među plesačicama:

Ljudi često misle da plesačice imaju prelepa negovana stopala koja idu uz prefinjenost i lepotu njihovih tela u pokretu. O kakva zabluda!

Postoji pojam "dancer's feet" i odnosi se na stopala koja su urnisana od plesa (dakle nije kompliment xD). Stopala trpe najveći teret i štetu pri plesu (najviše u baletu), ali i drugim plesovima, posebno onima u kojima se ne nosi obuća, pa koža puca i uvlači se prljavština. Ma koliko ih negovali, profesionalni plesači ne mogu imati slatka mala fensi stopala. Kao što stolari ne mogu imati negovane ruke.

Što više trenirate (i nastupate) to če vam stopala neminovno propadati. Ali jednom kad se pomirite s tim i prihvatite tu činjenicu kao takvu postaćete one koje se smeju sitnim kukanjima novajlija u plesu, a vaša stopala postaće vaš trofej koji oslikava iskustvo, trud i rad :) Svaka profesija ide s cenom. Budite upozoreni, ali imajte i na umu da je vredno toga. Ne stidite se svojih stopala, budite ponosni na priču koju ona pričaju :)

Ideju da napišem ovaj post dobila sam skupljajući razne žalopojke devojaka oko sebe, koje se bave raznoraznim plesovima. i sama se s nastupa uvek vraćam crnih stopala, a dešava se i da se isečem tako što nagazim na staklo ili nešto drugo. Ukratko govoreći, stopala su za plesačicu prva linija fronta. Nose najveći teret, trpe najviše skokova, okreta i koraka, a što je najvažnije jedina ne odmaraju ni sekund ceo trening ili nastup - ustvari ceo život. Većina povreda kod plesača se odnosi na stopala i zglobove.

Osim stopala veliki pritisak trpe i skočni zglob i kolena. Jako je važno dobro ih zagrejati pre nego što počnete s plesom. Ponavljam – nikad ne preskačite zagrevanje, ali to se najviše odnosi na zglobove! Iako ovo ume da bude gnjavaža itekako pomaže da izbegnete eventualnu povredu. Od položaja stopala uveliko zavisi i kičma. Pa u orijentalnom plesu uvek morate paziti na njihov pravilan položaj (stopa moraju ići blago u V, nikad jedno ka drugom). Mada se nekima može činiti da je ples lagana zabava, plesači mogu zaraditi iste povrede kao i sportisti ukoliko se ne pridržavaju nekih bitnih pravila.

Neki ljudi kažu da su plesačka stopala najružnije što postoji na telu čoveka. Ko nikad nije video noge balerine misliće da  preuveličavam. Međutim, profesionalne balerine koje plešu na špicu i treniraju po više časova dnevno, a zatim nastupaju na sceni, vrlo često završavaju u bolnici na sanaciji deformisanih stopala, krvavih i slomljenih noktiju. Mračna strana baleta koju gledaoci ne moraju i ne treba da znaju dok uživaju gledajući neku plesnu predstavu, harmoniju tela i eleganciju pokreta. Ali mi koji se bavimo plesom bi trebalo da budemo upoznati s tim.

Kad dodje ljeto i pocnu da se nose sandale i papuce, pogledam u svoja bolna stopala i shvatim koja je cena biti profesionalni plesac. Ponekad zazalim zato sto ne mogu imam onako divna stopala kao u casopisima. Nadje se tu i poneka drugraica sa nekim svojim komentarom vezanim za moja stopala. Kako ih ucutkam? Pokazem im ono sto moja stopla i moje telo mogu a njihova ne. I pokazem spic baletanke u kojima budem i po dva-tri sata dnevno, sve podloge na kojima bosa plesem orijentani ples i tada i one shvata da plesanje nije samo zabava koja se sastoji od malo skakutanja uz muzike, vec to predstavlja mnogo vise. Trud, rad, disciplina, razna odricanja. Sada pocinjem da volim svoja stopala jer su ona dokaz moje posvecenosti plesu.

Jelena Popović, Crna Gora

Srećna okolnost po nas iz sveta Orijenta je što možemo da budemo bose i sprečimo deformitete koje najčešće stvara obuća. (Mada postoje plesačice koje plesaču u cipelama na štiklu, najčešće turske, ali i libanske i egipatske, američke itd. ja sam apsolutno protiv toga. Ubija prirodnu lepotu i stvara dodatne probleme – pomera centar ravnoteže i stav i menja pojedine pokrete). Lično uvek treniram, nastupam i svakodnevno idem bosa kad god je to moguće. Međutim, to i dalje ne znači da smo rešili sve probleme. I dalje naša stopala trpe dok plešemo i potrebno je biti pripremljen na određene tegobe i promene. Najčešći među njima su ravna ili spušena tabana I čukljevi. Ovo svakako nije ništa toliko drastično kao goreopisani problemi profesionalne balerine i neće od vas stvariti instant Frankenštajna, ali važno je uvek biti dobro informisan. Ovo naročito važi za rekreativce. U 2-3h plesa nedeljno nećete bitno uticati na izgled svojih stopala, nemojte da vas ovaj tekst uplaši ;) Samo ne zaboravite sa uradite pedikir i nalakirate nokre!

E sad, šta ćemo sa onima koji već imaju ‘ružna’, deformisana stopala, zbog kojih im je neprijatno, a žele da se bave orijentalnim plesom? Ništa strašno. Postoje baletanke boje kože, koje su mekane kao čarapice, nećete ih ni osećati na nogama, a učiniće da ne mislite na svoja stopala dok plešete. Pametno je nositi ove baletankice i kad je podloga na kojoj plešete hladna, prljava ili postoji šansa da nagazite na komadić stakla, pikavce itd. Kada je drvena bina stara I postoji mogućnost da se posećete na neki okrzani delić. Ili kada je puno plesačica na sceni pa su dobre šanse da se otkinute perlice s kostima nađu vama pod nogama.

Za kraj predstavila bih vam jedno interesantno istraživanje. Kada sam ga otkrila pre nekog vremena to je učvrstilo moje ubeđenje da je čovek stvoren da bude bos i da je obuća jedno nažalost nužno zlo ljudske civilizacije.

10 minuta kasnije..

Moraćete da mi verujete na reč :D ne mogu sad nikako da nađem dokuemnt sa konkretnim podacima, imenima itd. ali vrlo dobro se sećam šta je pisalo. Pre nešto više od 100 godina, jedan lekar je uradio istraživanje o tome kako obuća utiče na ljudsko stopalo. U istraživanje je bilo uključeno puno dece I odraslih ljudi od kojih polovina nikad nije nosila obuću, a druga polovina jeste. (Početak XIX veka, serijska proizvodnja i distribucija još uvek se nisu razmahale, a ni cene nisu bile pristupačne svima). U svakom slučaju, na kraju se ispostavilo da oni koji nisu nikad nosili obući nisu imali nikakve probleme sa stopalima (bila su zdrava 100%), dok je kod onih koji su je nosili bilo dosta (ne sećam se tačnog procenta, ali kad budem našla dokument ubaciću tačne podatke u ovaj tekst) deformacija raznih vrsta. Štaviše, otkriveno je da je dovoljno 3 meseca nošenja obuče da stopala počnu da menjaju svoj prirodni oblik. Istina je da je i obuća verovatno dosta udobnija i kvalitetnija sad nego pre 100 godina, ali tu je I činjenica da stopala osobe koja nikad nije nosila obuću izgleda šire, prsti su pravi i rašireni, dok su kod onih ‘ukalupljenih’ prsti zbijeni uz čestu pojavu ravnih tabana i čukljeva.

Ako dugo godina provedete bosi možda ćete primetiti da vam se stopalo natno raširilo. Međutim to je njegovo prirodno stanje. Uska stopala su ukalupljena obućom i kao takva nisu prirodna. Zato ova promena ne bi trebalo da vas uplaši. Možda jedino budete imali problem da nađete seksi štiklice, ali ja bih lično uvek menjala štiklice za priliku da budem bosa :))

Poslednja reč

Ako ste već odabrale orijentalni ples kao svoj hobi ili profesiju, učinite svojim sirotim stopalima, koa su ceo život zarobljena u obući i pustite ih da slobodno dišu kad god to možete :) Iako ih maltretirate, da se tako izrazim, ipak imate tu privilegiju da im pružite bar na kratko boravak u prirodnom stanju. I na kraju krajeva, kakva su da su – vaša su!

Reklamiranje tuđim slikama

Svako ko se malo osvrnuo oko sebe primetio je da nije neobično da na sajtovima, posterima, facebook stranicama ili vizit karticama škola orijentalnog plesa osvanu slike poznatih plesačica. Bilo da su u pitanju reklame za škole ili ‘profesionalne’ solo plesačice, moje skromno mišljenje je da je sramotno kititi se tuđim perjem. Međutim, stvarnost je da se tuđe slike (i to ne samo poznatih plesačica) masovno koriste za potrebe sopstvene reklame. Neki od izgovora kojim se koriste su:

• kad bih ja imala profesionalnog fotografa i mogla bih da se hvalim svojim slikama
• ljudi se primaju na lepe kostime, a moji nisu tako raskošni
• nisam fotogenična
• želim da moje reklame izgledaju što profesionalnije
• ove slike najbolje predstavljaju ono što ja nudim itd.

U startu je jasno da su ove tvrdnje zavaravanje i sebe i drugih. Činjenica je da se ljudi razočaraju i kad kupuju sendvič od kog na reklami kreće voda na usta, a kad ga otpakujete izgleda kao zgažena veverica. Zamislite tek tu nepravdu kada mislite da unajmljujete za nastup Sadie (najčešće zloupotrebljavana slika), a dobijete nešto potpuno drugačije. Ne kažem da je Sadie idealni model plesačice, daleko od toga, ali stvari treba predstaviti onakvim kakve jesu. Bez obzira da li na letku ili drugom materijalu neko prisvaja dotičnu sliku kao svoju, sama činjenica da tu stoji, privlači ljude sa određenim očekivanjima lažnom reklamom. (Sada neću ulaziti u legalnu stranu priče, već u samu moralnu dilemu, koja je po mom mišljenju i mnogo važnija od legalne.)

Profesionalne fotografije mogu biti skupe, ali ako neko sebe smatra profesionalcem i planira da zarađuje ili živi od svog posla ipak bi trebalo da ima sopstvene fotografije. A ako nema svoje može se koristiti crtežima i siluetama. Ja lično mnogo više želim da kad neko čuje ime Iris i ima u glavi moje lice nego lice neke poznate plesačice. Verovatno je lakše privući pažnju slikom poznate ličnosti, ali to nije način da se izgradi brend od svog imena.Koliko sam primetila najčešće su ‘sezonske škole’ (one koje se pojave na par meseci, a zatim nestanu) one koje se koriste tuđim slikama. Brz i lak način da se privuku učenice, zaradi malo para za more i doviđenja. Ovo nije pravilo, ali iz mog iskustva rekla bih da je u velikom broju slučajeva tako. Što je i logično s neke strane. Ako neko nema ambiciju da se duže bavi ovim poslom, nema razloga ni da ulaže u promociju sopstvenog imena i lika.

Ukoliko za, recimo, reklamu za časove koristite sliku plesačice koja se koristi određenim rekvizitom kojim vi ne baratate ili izvodi bekbend (savijanje u nazad) koji vi ne umete, vi svesno lažete svou ciljnu publiku. Istina je da svi moramo krenuti od nule, i da se vremenom razvijamo ukoliko radimo na sebi. Poštenije je nuditi skromno znanje, i uz veliki trud i rad ga nadograđivati zajedno sa svojim polaznicama, nego nuditi brda i doline, a ne ispuniti ni pola. Ja lično mogu da priznam da sam mnogo toga naučila tek kad sam počela da držim časove i dalje nastavljam da učim i to me veoma raduje. Moje devojke me motivišu i daju mi snagu da za njih budem sve bolja. I sama bih uvek radije učila od nekog ko se konstantno razvija.

Ista stvar je i za nastupe. Na vizit karti je slika Rande, Sandre, Saide ili Rachel Brice? Da li zaista osećate damožete da ponudite toliko? Čak i da nije pretenciozno, ipak je bezveze. Prva stvar koja se nauči u orijentalnom plesu jeste da svako telo i svaka ličnost ima neki svoj šmek i svoj stil koji se odražava na ples. Čak i skidanje i kopiranje tuđih koreografija ne može biti 100% isto, a smatram da nije ni poželjno. Ključna stvar je naći svoj fazon i razvijati ga. I tada neće biti potrebe za grebanjem o tuđ.

Stavite sebe u tu situaciju. Da li biste voleli da neko drugi koristi vaše slike za svoju reklamu? Na određenim facebook stranicama nekih škola sam nalazila ne samo slike poznatih plesačica u posterima škole, već i nekih meni poznatih, kao što su moja prva instruktorka, pa čak i slike moje učenice ili mene. Bilo mi je teško tada, a i sada, da razumem zašto bi neko reklamirao drugu osobu umesto sebe, ali kroz pisanje ovog teksta misli su mi se razbistrile. Kada pišete o recimo stilovima, kostimima ili drugim oblastima plesa koji se ne tiču konkretno vas i vaše reklame, to je druga stvar. Tada je po mom mišljenju u redu staviti slike drugih ljudi, s tim što je lepo pribaviti njihovo dopuštenje ukoliko je to moguće.

Moje skromno mišljenje je da ukoliko vidite fotografiju plesačice koju prepoznajete gde ona ne bi trebalo da stoji obavezno upozorite onog ko ju je postavio, a ukoliko to ne pomogne, javite i osobi sa fotografije. I uvek se setite – kako bi vama bilo da se neko krije iza vaše slike?

Važno je razumeti tekst pesme!

Važno je, a i divno, da razumemo reči pesme uz koju plešemo. Važno je zato što verovatno ne želite da se nađete u situaciji da veselo skakućete uz pesmu o politici. A divno je, jer bolje možete da se uživite u pesmu, a pre svega da je doživite i onda te emocije prenesete kroz ples. Ovo naravno ne igra veliku ulogu kada plešete za svoju dušu ili za publiku koja ne razume tekst pesme, ali ukoliko se u publici nađe neki Arapin ili snimak završi na youtube-u može vam se desiti da dobijete komentar koji vam neće biti drag.

Veliki problem sa arapskim jezikom je što osim velikog broja dijalekata ima potpuno drugačiji duh i kontrukciju rečenica od onog na šta smo naviklil, pa ga je vrlo nezahvalno prevoditi. Neki bi rekli i nemoguće. Ne bih išla toliko daleko, jer mislim da neku osnovnu ideju možemo da izvučemo, ali precizan prevod definitivno ne. Sada postoji puno sajtova na kojima poznavaoci arapskog velikodušno prevode pesme (uglavnom na engleski). Ovo je super stvar s jedne strane, a s druge ume da bude vrlo iritantno kada otkrijete da se na tim sajtovima uglavnom vrte iste pesme i to ona najpoznatije. Ako malo mrdnete od poznatih stvari dobra je šansa da prevod nećete naći. Zato nije loše znati neke reči koje se pojavljuju u pesmama. Zapravo arapske pesme se najčešće vrte oko istih priča o ljubavi i najveća je mudrost je otkriti da li je on nju ostavio ili ona njega, da li je on bio previše dobar ili možda loš, da li više ne želi da ga vidi, ili ga čežljivo čeka i mašta o njegovim očima itd.

Zato sam sakupila neke od reči koje se najčešće mogu čuti. Ovo je korisno imati na umu čak iako znate prevod pesme, kako biste u pravom trenutku mogli znati konkretnu emociju koju pevač(ica) pokušava da prenese. Česte me učenice pitaju šta znači ova ili ona reč za koju su primetile da se stalno javlja, pa je ovo prvenstveno namenjeno njima, ali i svima onima koji vole arapsku muziku i žele da je osete malo bolje :)

 

Arapske reči koje se najčešće pojavljuju u pesmama

habibi	moja ljubav, najdraži/najdraža
ruhi	moja duša
hajeti	moj život
elbi	moje srce
hobak	tvoja ljubav
omri	moj život
ojunak	tvoje oči
hava	ljubav
vahaštini	nedostaješ mi
helva	lepa
eih?	šta?
halini	pusti me
kida	ovako
bahebak	volim te
donja	svet, svi
zaman	vreme
aini	oko moje
sava	zajedno
kif	kako
leil(a)	noć
nar	vatra

 

PS. Nakon objavljivanja ovog teksta, javila mi se jedna čitateljka (Tasovac Tijana), koja studira arapski. Zahvaljujem joj se na konstruktivnom komentaru i ubacujem njenu primedbu:

Ja studiram arapski jezik tri godine, pa sam htela da dodam da sto se tice reci koje si stavila-one su uglavnom kao i pesme na raznim dijalektima,tako da jedna rec u jednoj pesmi na nekom dijalektu moze znaciti jedno a na drugom dijalektu u drugoj pesmi sasvim drugo..tako na primer rec ''ruh'' znaci dusa,ali u irackom dijalektu kad se spomene u pesmi ima isto znacenje kao ''yalla'',pa tako u sirijskom dijalektu ta ista rec ''ruh'' znaci ''idi'' i cesto je ima u pesmama,a ta rec se potupuno isto izgovara...

Poenta je da sa arapskim jezikom nikad niste načisto, pa nije loše proveriti poreklo pesme. Mada većima pesama koje mi plesačice čujemo najvećim delom potiču iz Egipta i Libana. Još jednom hvala Tijani na korisnoj informaciji :)

Interview with an oriental diva: Omaris

"Omaris is a professional dancer and instructor known for her passionate and intense performances. To watch her dance is not just a passive event; Omaris makes one feel. A true artist, Omaris is able to evoke from her audience the emotion she wants it to experience: passion, longing, pain, and joy. One is often left sitting in their seat, stunned by her captivating performance.

This is no easy feat. Omaris possesses a strong technical foundation to back up her artistry. Her classes are popular in that she fuses technique with insights on showmanship that are priceless for any dancer. An often overlooked component of Omaris’ dance is her musicality. Her specialty is expressing the melodic lines in pieces seamlessly –and her drum solo’s aren’t too shabby either.  So, let’s get to know our sultry Dominican Rose and Queen of Smiles, Omaris".

By Stacy Reyer

Ever since I’ve discovered Omaris’ videos online, which was over a year ago, I’ve become determined to meet her some day, so that I can watch her dance and learn from her. Her technique and energy immediately bought my respect and heart forever. I decided to contact her and tell her how her magical dance effected me. We began exchanging emails and I discovered that she was not only one of the best dancers I have ever seen, but also a wonderful and warm person. This is when I said to myself – you are bringing this girl to Serbia as soon as the opportunity arises. People need to know about her. Ever since, I’ve been following her work closely and believe me people, some day which is not that far away, she’ll probably be sold out 3 years in advance, because the world won’t be able to get enough of her.

Originally from the Dominican Republic, Omaris is a professional Middle Eastern dancer with more than a decade of experience and is highly recognized along the eastern coast of the United States (USA).  Due to her charisma, elegance, passion and her hypnotizing style, she has been frequently invited to share the stage with Jillina, Virginia, Rachel Brice, Jihan Jamal, Amir Thaleb, Aziza, Sadie, Asmahan, and the Belly Dancer Superstars, among others. Her style is a fusion of the intrinsic movements and passion of the Classic Belly Dance style and the power and dynamic of the Modern one.

Omaris is  “Omaris, The Dominican Rose," so named by the American crowd, and is highly acknowledged for her teaching methods.  Greatly admired by her students and peers, she captivates her audience with her natural and elegant movements and the passion with which she dances. Omaris is a natural born dancer who always dances from the heart. Many say, Omaris is Art in Motion.

Find out more at omarisdancer.com

Finally, I am introducing this dancing queen with an interview. She was kind enough to answer all of my questions, which are (I shamefully admit my selfishness) all of the things I personally wanted to know. I hope you will have fun reading, and please take a few minutes to watch Omaris dance, you won’t believe how rewarding it is.

Iris: You have a very personal style of dancing. How was it born?

Omaris: I think it was born based on improvisation. I do not like choreographies. I prefer to give a structure to my dancing in some part of the music, how I will enter on stage, exit, which traveling steps I will use, what is the mood of the particular song for example. I also love acting, so I “create” a history or a tale to most of every song I dance.

Iris: How did you start dancing and teaching professionally, how did you know you were good enough? It's always been a riddle for me, because I never feel I'm good enough.

Omaris: I started teaching when I became the assistant of my first dance instructor. I was a very dedicated student, so I started covering her some classes. I have always thought that I have to learn more. I always consider myself a student who has more knowledge and maybe more experience than my own students. So my learning experience never ends. I think I was good enough as an instructor because first I love teaching and second I was able to explain the movement, the feeling and ideas to make a student to understand and also to execute the step. I was able to share my knowledge with security and also being honest when I do not know the answer.

Iris: I agree, I also like to think of myself as an eternal student. This is one of the most important things I learned from my first teacher. Anyway, which dancers do you admire?

Omaris: I have admired many dancers. I think in general, the ones I do not consider fake and authentic.

Iris: Has belly dance changed you in any way?

Omaris: Yes! In so many ways!! Physical… I think my body has been transformed. I feel my body looks more feminine. Also, it has helped with my posture. When I was a child I had a lot of problems with my posture. Belly Dance helped me a lot! Spiritual… Belly Dance makes my life happier with music. I feel more secure as a woman, more confident. I have so many friends who share the same passion like me.

Iris: I feel the same way about everything. And sharing this feeling with the other women is such a rewarding experience! What are your long term visions, wishes and plans in dancing?

Omaris: I would love to teach and dance around the world. I would love to share my passion, my talent to people that believes in me.

Iris: Well, you know you have a fan in me and I hope to bring you to Serbia so that both your and my dream can come true :) I know you come from Dominican Republic. What is belly dance scene like there and do you feel your roots influenced your style?

Omaris: The Belly Dance Community in my country is growing fast. Dominican Bellydancers have a particular style like any other country. However, I learned this art in Puerto Rico. I think just being Latin in general and being surrounded by a big family who also love to dance a lot and do it very well, helped me to learn this dance faster. Of course, Belly Dance is more than to move your hips. But, I have to admit that my background in Latin music help me with some steps.

Iris: I like that the influence is there but so subtle, unlike with some dancers who emphasize it so much that at some point you forget it’s oriental dance. When I first watched your videos I thought you were 20 years old tops. Then later on I discovered you had kids and was even more amazed by your looks and energy. It's always troubled me personally, so I must ask you - is it difficult to have a family and be a dancing star like you are? Where do you get your energy from to survive both worlds?

Omaris: Yes, I am a mother of two. Yes, it is hard! I cannot deny it. Sometimes I feel very tired, sometimes I have to choose between stay at home and watch TV with the kids or going to a private party and have so money. I think the secret has been to have a supportive husband, finding balance between work and family and listen to your body. When I feel tired or just not feeling want to dance, I just take a day off or the days I need! I think that has been my secret: I listen my body no matter what! Also every week I make sure I have my family time.

Iris: I should try doing that, too! What has been your greatest dance challenge so far?

Omaris: When I competed in a professional competition in 2009. It was my first and maybe it won’t be my last.

Iris: Do you dance anything else besides oriental?

Omaris: Merengue, Bachata and Salsa ;) Just Latin music. I will start taking Jazz lessons soon.

Iris: Do you have any hobbies?

Omaris: I love MOVIES! I am a movie collector. I also love to read, when I have time….(no much time lately).

Iris: It seems you've been a skyrocket rising star lately, but you're still so sweet and down to earth. How do you manage to keep the balance?

Omaris: You are so sweet! Well… I think, I always think that I am a student or a person that needs to learn more. I never think that I know everything or I am the best. I also think that if you have fame and - or fortune is when you need to be more humble. I am by nature very sensitive, humble and romantic. I think that also helps.

Iris: What single piece of advice would you give to your students?

Omaris: Be a goddess on stage! If you feel like a queen when you are dancing, the people will believe you are…

Iris: That is an amazing piece of advice. So obvious, yet so powerful. Thank you for your time and I wish you all the best luck in making your dreams come true!