Ples u tajnosti, krišom od najbližih

Imena u tekstu su izmenjena zarad privatnosti devojaka i žena, koje su odlučile da se oglase.

Najčešće su predrasude o svetu oko nas nešto što samo nama samima sužava vidike i ograničava širinu slobodnog života. Predrasude mogu druge da povrede ili uvrede, ali tu se uglavnom završavaju. Ipak, postoje ljudi koji usled neznanja uskraćuju svojim dragim osobama sreću. U priči o orijentalnom plesu žena nikad nije izolovana. Okruženje će nužno reagovati na tu njenu novu zanimaciju i ljubav, pozitivno ili neutralno, a nekad i – negativno.

Svi mi želimo da svoje radosti, ljubavi i strasti podelimo sa onima koje volimo, ali nekada oni koje volimo ne mogu ili ne žele da nas shvate. Iznenadiće vas koliko je to čest slučaj. Nekada žene odmah naiđu na zid, a nekada se on gradi vremenom. Činjenica je da mnoge od njih nepravedno bivaju osuđene i primorane da se odreknu onoga što vole – ili krenu drugim putem, putem skrivanja plesa od porodice, partnera i prijatelja. Smatram da je ovo jako težak put. Ne samo što ove žene moraju da nose teret bola neshvaćenosti od svojih najmilijih, već zbog toga propuštaju da s njima podele i brojne srećne trenutke koje im plesanje pruža. Skrivanje muzike, kostima i nastupa, kao i ćutanje o svemu ume da bude poražavajuće. Bilo je trenutaka u kojima sam se i ja tako osećala i moram reći da mi je to bio strašno težak period. Zato sam rešila da podelim iskustva nekih devojaka i žena koje širom naše zemlje pohađaju časove plesa u tajnosti od svojih bližnjih.

Danica, 18 godina, iz Beograda, krila je od tate da ide na časove orijentalnog plesa. Kada sam je pitala zašto, rekla je da on ima neverovatne predrasude o plesu. “On smatra da ples ponizava ženu i posmatra ga kao jedan vid striptiza”, rekla je Danica. Ona je uprkos tome nastavila da uči ples, jer smatra da je ženstven i zanimljiv, a uz to želela je i sama da vidi o čemu se radi i dokaže ljudima da to nije ’prljav’ ples. Moja poruka za Danicinog tatu i sve zabrinute roditelje bila bi da pročitaju ovaj tekst u celosti, obiđu jedan čas orijentalnog plesa i pomognu svojoj ćerki da odabere što bolju školu. Ples je zdrav vid rekreacije i sjajna antistres aktivnost.

Nevena, 25 godina, je iz Crne Gore gde je i odrasla. Kaže da je sredina dole dosta konzervativnija nego ovde, u Beogradu. Ona nije krila da se u slobodno vreme bavi plesom, ali se njen najstariji brat tome aktivno protivio. Zbog toga je ona uprkos velikom talentu o kom svi koji je poznaju pričaju, morala da se ograniči na salu za vežbanje i uskrati sebi radost javnih nastupa. Ona je još od malena sanjala da bude plesačica. Kada je došla u Beograd i upisala se u školu orijentalnog plesa potpuno se zaljubila. “Nisam propuštala treninge, uživala sam u muzici... Baš sam se pronašla, to je bilo to.” Nažalost usled pritiska i ograničenja, Nevena je na kraju odustala od plesa. Ono što bih rekla Neveninom bratu i svoj drugoj braći na svetu je da ne ruše snove svojim dragim sestrama, ako se prethodno ne potrude da otkriju nešto više o njima. Svako ima pravo da sanja i bori se za svoj san, dovoljno je prepreka oko nas, podrška najbližih je svakoj devojci i ženi dragocena i ne smete im je sebično uskratiti.

Ljilja, 50 godina, iz Beograda krije od svih da se bavi plesom. Kada je počela da se bavi plesom nije krila, ali kako je ubrzo usledilo neodobravanje, ples je prekrstila u pilates. “Nerado pričam da vežbam ples, jer me svi gledaju podozrivo i lepe za mene svoje bolesne seksualne fantazije, u fazonu čim igram to znači da sam okurava, neki su u fazonu: fuj turska muzika.” (Moram jednom da istražim zašto ljudi toliko vezuju orijentalni ples za Tursku umesto za Egipat..) “Igram zato što se osećam bolje u svakom pogledu, pre svega telo mi prostruji i razgibano je što mi je veoma važno jer puno sedim u toku dana, podsetim se da sam žena (što obzirom na život koji vodim često zaboravim), samo ples mi nije dosadan (aerobik i sl. mi deluju besmisleno i beskrajno isprazno), plešem i zato što znam da podržavam pozitivnu energiju ovog grada, a ja se uključujem samo u stvari u koje verujem. Ples je nekada imao funkciju povezivanja sa Božanskim, a time i sa izlečenjem ili iznalaženjem odgovora na duboka pitanja koja racionalna misao ne može dokučiti. Želim da što više ljudi dolazi na ples, onda ne bi sedeli ispred tv-a koji pravi pire krompir od mozga i smlavljuje volju za dobrim životom, i ubija volju za životom uopšte. A posebno mi se svidja što ima i starijih žena kao što sam ja... znači ne forsira 'Hitler jugend stil'.” Svima iz Ljiljine okoline bih volela da poručim da čuju pravu poruku plesa i neverovatno pozitivnog uticaja koji on ima na živote žena, umesto da prave neke svoje projekcije na osnovu predrasuda, okorele u neznanju.

Pre par godina upoznala sam i jednu simpatičnu devojku – Maju – koja je imala oko 25 godina. Počela je da uči orijentalni ples i nakon nekoliko časova rekla mi je kako se njen dečko buni što uči te ‘turske gluposti’, umesto domaće srpske folklorne igre. Posle desetak dana prestala je da dolazi na časove i više je nikad nisam videla. Mislim da je ovo potpuno izlišno komentarisati. Svaki ples nosi neku svoju vrednost, a netolarancija prema bogatstvima bilo koje kulture me strašno ljuti. Ne vidim po čemu je naše nasleđe bolje od nasleđa bilo kog drugog naroda, u pitanju je čista pristrasnost na osnovu mesta na kom se takva osoba slučajno rodila.

Negativne reakcije ljudi iz okruženja, uglavnom su iz najbolje namere. Prijatelji i porodica žele da zaštite dragu osobu i u grču i strahu od svega što spoljašnji svet pruža postavljaju prepreke. Ovo je najčešće slučaj sa roditeljima, koji misle kako je ovo vulgaran ples koji će njihove mlade neiskusne ćerke gurnuti u promiskuitet. Istina jeste da je ženstven i senzualan, ali ništa više provokativan nego recimo latino plesovi. Zapravo kostimi koje nosimo u orijentalnom plesu uglavnom i prekrivaju više nego latino kostimi, a uz to nema muškaraca niti prilike za stiskavac. S druge strane otpor okoline može doći i od dece, koja se često stide svojih roditelja i njihovih znaka života uopšte. A da ne pričam o situaciji kada je u pitanju nešto što je tabu tema. U igri je uvek i ljubomora od strane dečka ili muža o kojoj sam pisala u članku Upomoć, moja žena je plesačica!!!, a može se javiti i ljubomora kod drugarica, sestara i drugih žena iz okruženja, koje će se uplašiti da ćete postati zavodljivije od njih i automatski im preoteti muškarce. Istina je da neke zaista s tom željom i krenu u potragu za plesnom školom, ali ja lično, a nadam se i druge škole, osim učenja plesnih pokreta, vršim i edukaciju polaznica o duhu orijentalnog plesa, stoga one koje ipak žele nešto provokativnije nastave svoju potragu na drugom mestu. Po mom mišljenju to je fer za obe strane, nema zavaravanja, niti neprijatnih situacija.

Sumirala bih za kraj razloge zbog kojih ne bi trebalo da osećate bilo kakav strah, brigu ili sramotu što se vaša draga osoba bavi orijentalnim plesom:

Prava orijentalna plesačica nije striptizeta. Ne skida odeću i ne otkriva ni jedan intiman deo tela. Mnogo više golotinje se može videti na bilbordima i reklamama, na žurkama i na ulicama leti, nego na jednom času ili nastupu orijentalnog plesa. Autentična plesačica se ne šeta u kostimu kada ne nastupa. Ne dodiruje gledaoce iz publike, kao ni svoje telo. Grudi ne baca u lice gledaoca i ne dozvoljava da oni dodiruju nju. Verujem da plesačica koja ne bi svoj ples izvela pred svojom porodicom ne bi trebalo ni da pleše. Takođe, ples za momačke večeri i druge isključivo muške zabave koje uključuju iskakanje iz torte jesu teritorija striptizeti. Prvo, neukusno je za jednu umetnicu da pleše pred grupom isključivo muških gledaoca, a drugo – nebezbedno je. Ne kažem da su devojke koje se bave ovom vrstom nastupa nužno striptizete i prostitutke, ali za one koji žele da grade ugled i imidž na umetničkoj plesnoj sceni to zaista nije neophodno, a ni poželjno. Orijentalni ples ostaje izvan toga i vreme jeda šira javnost to počne da prihvata.