Drum/tabla solo

Otkad sam počela da se bavim plesom uvek su mi više ležale laganije, čežnjive pesme. Bolje sam ih osećala i interpretirala, te sam tako vremenom stekla reputaciju leptirice. Međutim, od početka imam i neki veoma primalan poriv za plesom kada osetim zvuke perkusija, naročito kod sporijih moćnijih ritmova, čiju vibraciju osećam u kostima. Taj neobjašnjivi zov zvuka tarabuke izgleda deluje ne samo na mene, već na sve ljude. Gotovo bez izuzetaka, na nastupima gledaoci najenergičnije reaguju na drum solo. Zbog toga je red da se osvrnemo na ovaj oblik u opusu orijentalnog plesa.

Naziv dolazi od engleske reči drum (bubnjevi) ili reči tabla (čiji koren je u arapskoj reči ‘tabl’, koja znači, opet, bubnjevi) i reči solo, koja implicira da su perkusije sve što se koristi od instrumenata za sviranje. Sada kada kažemo tabla u kontekstu u kom pričamo, mislimo na tarabuku. Sama muzika predstavlja (najčešće) kompleksnu kompoziciju ritmova, koji se izvode na različitim vrstama perkusija. Uglavnom je to tabla, kao solo instrument, ali je može pratiti def ili neki drugi instrument u pozadini. Tabla je dugo bila smatrana nebitnim instrumentom za podršku glavnoj melodiji u pesmi, tek prisutnim u pozadini. Ipak, vremenom je instrument, kao i svest o njegovim mogućnostima, evoluirao i sada postoje brojni perkusionisti, koji nastupaju kao solisti bez ikakve pratnje (osim po nekad plesne ;)).

Drum ili tabla solo je uzbudljiv deo plesne rutine. Isti naziv stoji i za muzički oblik, kao i za ples, koji se izvodi uz takvu muzku. (Ja lično volim da muziku zovem tabla solo, a ples drum solo. Lakše mi je da razmišljam i govorim o pojmovima, kada imam različite nazive za njih. Tako ću se nadalje izražavati i u tekstu.) Drum solo se najčešće izvodi na kraju plesnog programa, upravo iz tog razloga što publiku definitivno pokreće, a često podiže i na noge. Ovo je prilika da, nakon što plesačica pokaže svu svoju plesnu i lirsku dubinu, emociju i inovativnost, razdrma publiku tehničkom perfekcijom i energijom. Drum solo je krešendo svakog nastupa i nikada ne ostavlja ravnodušnu publiku iza sebe.

Glavni cilj koji želimo da postignemo jeste efekat sviranja telom. Želimo da publici ne deluje da plešemo uz ritam perkusa, već da naše telo stvara ritam svojim pokretima. Ovo naravno važi i za drugu muziku, ali s obzirom na to da kod ovog oblika nemamo, ili imamo veoma smanjen lirski element, tehnika je u prvom planu. Kako bi se postigao ovaj cilj, neophodno je baratati bogatim opsegom pokreta, koji će uspeti da dočaraju raznovrsnost i intenzitet ritmova.

Oštri pokreti, odnosno akcenti, i razne varijante shimmy-ja čine okosnicu izvođenja drum soloa. Izolacije su neophodne i, po mom skromnom mišljenju, bez vladanja izolacijama delova tela, drum solo će delovati prosečno, ako ne i brljavo, a svakako daleko od impresivnog. Međutim, tu se ne treba zadržati. Zgodno je iskoristiti i druge pokrete, koji se logički ne uklapaju u jedan ovaj ogoljen ritmički kostur, koristeći ih na drugačiji način. Recimo seckanjem velikih pokreta (kamila, kružnice, osmice itd.) na manje. Ovo je dobar način i za građenje napetosti u tački. Ne treba zaboraviti ni poze ili po neki štos, koji se mogu ubaciti zarad zabave, a koji ne moraju nužno biti plesni. Publika će uvek dobro reagovati na humor, svakako bolje od ozbiljnosti, ma kakva tehnička perfeknost je pratila. Ipak, verovatno najveći udeo u uspešnoj drum solo tački predstavlja energija. Ovde moram da naglasim da nije neophodno da svi budu energetske bombe, ali svakako je potrebno pokazati specifičnu vrstu prisutnosti i komunikacije sa publikom.

S’ one strane scene, u sali za trening, ključno obeležje pripreme drum soloa je izdrljivost i kondicija. Devojke koje su do sad učile neku drum solo koreografiju, primetile su da se za 2-3 minuta ovakvog plesa umore više nego da plešu petominutnu koreografiju druge vrste. Glavni problem je u tome što su mišići izrazito angažovani, i sve to uz puno shimmy-ja koji podiže broj otkucaja srca stvara jednu poprilično napornu aktivnost. Zato je važno ograničiti odabrani tabla solo na onu dužinu koju izvođač može da podnese, tako da pred kraj pesme, kada je uglavnom potrebno uložiti najviše snage i dati svoj maksimum, ne deluje kao da se bori za dah. Lično smatram da je sve preko nekih 5 minuta previše naporno za publiku. Treba imati meru. Ali to je opet stvar ukusa.

Akash Bhatt, perkusionista, gost na World Belly Dance Day 2011 u organizaciji Salome

 

Koreografisani i improvizovani drum solo

Postoje dve varijante izvođenja drum soloa – uz nasnimljenu muziku i uz živu muziku, improvizovanu na licu mesta. Kod prve varijante imamo mogućnost da unapred osmislimo koreografiju. Pa čak i kada improvizujemo na poznatu nasnimljenu muziku, velika je prednost to što nam je svaki akcenat i prelaz poznat. Međutim, sa živom muzikom je potpuno drugačija priča. Ovde plesačica i perkusionista moraju zajedničkim snagama, nadopunjavanjem i harmonijom improvizacija da stvore tačku za pamćenje.

Kada dobra plesačica i dobar perkusionista uspeju da udruže svoje veštine i stvore tu vezu ples-muzika, publika će osetiti spontanu energiju staranja na licu mesta. To je defintiivno drugačija vrsta energije od one uvežbane unapred. Imala sam (nažalost ili na sreću, zavisi kako posmatramo) samo jednom prilike da nastupim uz perkusionistu uživo i osećala sam se kao u transu. Apsolutno posebno stanje uma. Činjenica je da je redak slučaj da se pronađu dva profesionalca s obe strane, koja su voljna da se odreknu svog ega zarad stvaranja zajedničkog projekta. Ma koliko obe strane bile vrhunski izvođači, ukoliko pokušavaju da istaknu samo svoje veštine (a ovo se najviše odnosi na perkusionistu), dobra je šansa da će ukupan ugođaj izostati. Kažu da kada pronađeš takvog perkusionistu, osećaj je kao da si pronašao ćup zlata na kraju duge. Ne bih znala iz ličnog iskustva, ali verujem da je tako. Plesačica sa svoje strane mora da ima dobru kontrolu svog tela i osećaj za muziku. Ona ne zna šta sledi, tako da se nalazi u delimičnoj milosti perkusioniste. Ukoliko je perkusionista vešt i uigran za ovu vrstu nastupa, ponavljaće fraze koje plesačica može da prepozna i akcentuje, a koje verovatno prvi put nije mogla, jer nije znala šta je čeka. Ukoliko perkusionista nije naviknut na ovakvu vrstu saradnje, sviraće svoju priču, a plesačica će pokušavati da uhvati šta može i ta povezanost i zajednička energija će izostati. Verovatno najbolja varijanta je kada se plesačica i perkusionista dobro poznaju, vežbaju ili nastupaju zajedno, pa je i komunikacija i razmena energije na sceni prirodnija.

Bilo kako bilo, drum solo je moćno sredstvo svake plesačice za ostavljanje publike bez daha. Lično sam ga dugo izbegavala, misleći da ne leži mom temperamentu, a onda sam shvatila da nije neophodno da svi imaju istu vrstu energije za drum solo. Najvažnije je dobro se zabavljati, što će defintiivno povući publiku. Kontakt koji ostvarimo sa publikom kroz drum solo apsolutno je nezamenljiv, a uživanje obostrano. I zato pustite ritam da vas nosi! :)

Iris

Reč učenice: Nina (Zahra) - 3.deo

Dugo nisam pisala o plesu i nekima ce se mozda ciniti da pricam jednu te istu stvar, ali ja znam da nije tako i da svaki put kada pisem ili pricam o plesu to cinim sa vecom strascu nego prethodnog puta. To je nesto neobjasnjivo, nesto sto jednostavno mora da se okusi da bi se znalo. Podrazumeva se da je moja prica uvek dugacka, ali se nadam da ce biti citka :) 

Uporedila bih danasnji dan sa danom pre recimo godinu i po.... :D Tada sam muku mucila sa obicnim tvistom u krug i pitala se "Kaaaako cu ja  ovoooo?!" :D Nisam imala pojma kako cemo mi uopste da naucimo  tu prvu koreografiju i sve te pokrete koje smo radile, a to su najobicniji pocetnicki pokreti (obzirom da sam tada trenirala svega 2 meseca) :D i nije bilo nikakvih komplikovanih pokreta koje danas radimo. Koliko smo samo bile ponosne na nasu prvu koreografiju, vredno smo radile i jedva smo docekale da je odigramo pred nasim najmilijima :) Uvek sam pozivala ljude da dodju da gledaju kao da cu da plesem Bog zna koliko dugo i da budem zvezda veceri :D Bar tako vidim sada. hehehehehe :) Sad kad pogledam unazad, shvatam da sve nove stvari i dan danas prihvatam sa istim elanom i istom radoscu, sa istim zarom i istim pitanjem "Kako cu?" tacnije izjavom "Jedva cekam da ovo radim kao od sale!" :D Prosto ne mogu da verujem koliko je vreme proletelo, koliko sam samo napredovala, koliko napredujem i koliko cu tek napredovati. Zelja za novim je uvek tu, sa nestrpljenjem ocekujem svaki novi cas, svaki novi pokret, kombinaciju, koreografiju. Naravno kao i uvek - ja bih sve to odmah i sad, ali neeee mooooozeeeeee :D Mora polako i temeljno :) Razmisljam, kako li ce mi biti kroz 10ak godina ako se vec sada kada mislim o tim pocecima osecam kao neka baka koja svojim unucicima prica kako je to nekada bilo, u moje vreme :) Hehehehe! Divno je kada pogledas iza sebe i vidis sopstveni napredak, a usput i sve te druge devojke koje sa tobom dele salu, ljubav prema plesu, bolove u misicima, kuknjave.. Koliko nas sve to vezuje i cini nas celinom, jednom velikom porodicom. Obozavam kada nam se pridruze nove clanice! Priznajem, njima je mnogo lakse nego sto je meni bilo jer ja nisam imala od koga da vidim kako ce to nesto izgledati sto cemo mi jednoga dana raditi posle toliko i toliko vremena vezbanja, naravno osim moje Iris koja nam je sve spominjala, ali vizuelnog nije bilo :) Ja sam sve cekala da vidim i uvek cu cekati :D Nije ni to losa stvar, mislim da to dodaje malo vecu car nastupajucem. Moram da spomenem da smo postale pravi drugari. Isti su se prepoznali :) 

Htela bih da kazem nesto i o tome sta je ples uspeo da ucini za mene. O psihickom stanju sam vec pisala, jednostavno da sam ljuta, razocarana, tuzna, da me boli ovo ili ono... U salu kroci jedna ja, a izlazi druga, oporavljena ja :) Ceo svet je posle plesa lep :) Druga stvar, fizicki izgled. Da pojasnim :) Mnogi misle da je moje telo ovakvo zbog plesa. Ne, nije. Moje telo se apsolutno nista nije promenilo u odnosu na period pre ovog plesa. Stomak - BIO ISTI I OSTACE ISTI! Promena je u kondiciji i mojoj agilnosti, sada mi nije tesko da uradim ovo ili ono :) Isto tako, onaj ko me poznaje zna kakve sam probleme imala sa mesecnim ciklusom, danas mi je ciklus podnosljiv, gotovo da posle drugog dana ni ne osetim da se nesto desava uopste i odlive vise nemam :) Zene, razumete sve :D Nas ples je podredjen zenskom telu, unutrasnjim organima, mi dok plesemo automatski masiramo  neke delove i zasigurno nam to pomaze. Trudnice plesom masiraju bebe, a to ne mogu da docekam :D Naravno, sve sto sam rekla je iz mog licnog iskustva, to sto ja nisam smrsala od plesa i sto je moje telo takvo kakvo je ne znaci da neko ne moze da smrsa, mada za to nije potreban samo ples. Ne treba se zavaravati. Zao mi je sto postoje osobe koje prevrcu ocima kada im se kaze da nama ples umnogome pomaze. Ima nas raznih, ali eto, mnogi to vezuju za seks, vulgarnost, religiju, Turke....itd. Internet je danas dostupan svima tako da kada se neko vec uhvati nas i orijentalnog plesa i iznosi taj svoj definitivno pogresan stav moze slobodno da progugla i nadje gomilu informacija o tome sta je orijentalni ples, odakle potice, koji su stilovi, itd, a zatim ima pravo da iskaze svoje misljenje. Nijedan ples nije vulgaran, to samo moze da bude plesacica. Skrnavljenje ovog prelepog plesa je kod nas vrlo prisutno i cesto me te persone  sokiraju svojim izvedbama. Drmusaju tamo rucerdama, sisurdama i guzicetinama, drndaju se, mlate, ni same ne znaju sta ce sa sobom, a usput misle da plesu trbusni ples i da su zavodljive, mocne, da rade pravu stvar... Tesko je prihvatiti cinjenicu da to postoji, da je to postojalo i da ce postojati ma koliko se ja bunila ili ne. Mnogo tesko! Blamiraju sebe, naravno pred nasim ocima (kada kazem "nasim" mislim na nas koji se iole razumemo u ples), pritom u ocima tih sa razvaljenim, balavim vilicama sve smo iste i "sve smo drolje stvorene za onu stvar". Ne, ja nemam nameru da objasnjavam tim mediokritetima ko sam i sta sam, sta radim i kako radim. Ko moze da razume - razumece. Ko ne moze, njegov problem. Kazu mi da cu vremenom oguglati na te drndavuse i neukusne komentare. Preostaje mi da to docekam.  

Orijentalni ples je jednom recju MAGIJA!

Preporucujem svakoj devojci/zeni, ne iz razloga sto je to moj ples i sto zelim da "namamim" ljude u moju skolu.. daleko od toga. Preporucujem iz razloga sto je to zasigurno jedan veliki plus u zivotu jedne zenske osobe jer "radi" i na osecanjima i na fizickoj spremnosti. Zatim, atmosfera koja se proteze u sali dok pratimo taktove muzike i smejemo se do besvesti. Zatim onaj prelepi osecaj kada stupis na scenu i prestavis se ljudima (za mnoge) novim nacinom izrazavanja. Tu dozu euforije jednostavno zelim svima da osete i zato preporucujem ovaj moj lepi, prelepi, orijentalni ples :)

Procisti dusu, profiltrira srce, prosiri vidike, ucini da sebe volis i postujes, ucini da je ceo svet tvoj u momentu kada to pozelis. :)

Volim moj orijentalni svet, volim moj orijentalni ples, volim da pricam o njemu, volim da plesem svima i volim kada moji voljeni uzivaju gledajuci prvenstveno mene, a ujedno i sve moje Salomice, kao i  moje plesne koleginice iz drugih skola koje valjaju i vredne su paznje.

Mislim da sam dosta pisala... iako bih mogla jos :D Hehehehe!

Do sledeceg puta, puno cvetnih pozdrava od (brbljive) Zahre :)

Interakcija publike sa plesačicom

Za razliku od nekih drugih plesova, koji su demonstrativnog karaktera, orijentalni ples je interaktivan. Kada gledate recimo tango par koji pleše, primetićete da su plesači koncentrisani na svog partnera, balerine ne primećuju da publika postoji i plešu neku priču koja je prethodno napisana, moderni plesovi su često usmereni na fantastične šou kvalitete i oduševljavanje publike. Orijentalni ples, s druge strane, osim tehničkog, emotivnog i/ili šou aspekta, obavezno sadrži i interakciju s publikom.

U nekim okruženjima to je neizbežno, na primer kada je u pitanju ples u manjem prostoru, u kafiću, restoranu, na proslavama na kojima su ljudi tik oko plesačice. Ali čak i kada se ples izvodi na velikoj sceni postoji direktno obraćanje izvođača publici. Bilo da je to kroz smešak, namigivanje, podignutu obrvu, slanje poljupca ili neki drugi geg. Upravo su ti momenti ono što uglavnom kupuje publiku. Naravno da je ples, tehnika, sklad, koreografija, kostim itd. ono što čini većinu jednog nastupa, ali interakcija sa publikom je onaj začin – čili sos – zbog čega gledaocima najčešće neka plesačica ostaje u sećanju.

 

Orijentalne plesačice obožavaju interaktivnu publiku. Njeno neposredno učestvovanje u programu direktno utiče na celokupnu atmosferu i energiju tog trenutka. Odgovornost za dobar provod jeste većinom na leđima onog ko nastupa, ali ipak bez povratne informacije gledalaca to ne može biti potpun ugođaj ni za jedne ni za druge. Zato je lepo kada publika zna kako da se ponaša i samim tim sebi priušti veću slobodu uživanja.

Publika najlakše ulazi u interakciju s plesačicom tapšanjem (u ritmu muzike) ili aplaudiranjem (za neku konkretnu stvar koja ima se dopala). Ako im se sviđa ples, na ovaj način podižu energiju u vazduhu i stvaraju užarenu atmosferu. Gledaoci, koji vole muziku ili znaju trenutnu pesmu, često igraju za svojim stolom (pa makar iz sedećeg položaja) i na taj način doprinose atmosferi. Plesačice najčešće uspostavljjau kontakt očima, kada žele da podstaknu nekog na interakciju ili kako bi ih ohrabrili da nastave da se zabavljaju.

Mada je dobacivanje prostih i neukusnih komentara ružno i svakako će oterati svaku plesačicu koja drži do sebe, postoje određeni uzvici veselja koji su ne samo dozvoljeni, već i veoma poželjni. Na Istoku je tradicija da se u plesu kosristi i glasovna stimulacija (naravno to nije prikladno za baš svaku pesmu i stil, ali za one vesele, brze, vrcave svakako jeste). Meni omiljeni uzvik je ‘Aiwa!’ (izgovara se aiua), a znači nešto kao – da, tako je, znamo šta hoćeš da kažeš, samo tako! Drugi, a verovatno i najpoznatiji, koji ću pomenuti je ‘Y'allah’ (izgovara se jala). U slengu i za potrebe plesa znači - hajde, još, idemo! Još jedna krajnje zabavna je i ‘Opa!’ i nema neko konkretno značenje, koliko izražava veselje. Najčešće se koristi za turske i grčke izvedbe. Ako se nađete na nastupu koji vam se sviđa, nemojte se ustručavati od korišćenja ovih uzvika. Saka plesačica će vam biti duboko zahvalna. Na plesnim okupljanjima i na nastupima u istočnom svetu to je uobičajena pojava. Kod nas se ljudi još uvek stide, ili ne znaju za ove uzvike. Uglavnom je najteže probiti led, posle se atmosfera lako razgori.

Jedan od načina da publika bude deo performansa je i zhagareet. Žene iz arapskih zemalja proizvode jezikom zvuk koji zvuči kao glasno kliktanje (nešto kao lululululululululu). Ovo je zvuk radovanja, ekstaze, sreće, veselja i najčešće ga koriste na venčanjima, rođenjima i drugim radosnim događajima. Ovaj zvuk se preselio iz života u plesne vode, pa tako žene, koje gledaju ples proizvode zhagareet i na taj način učestvuju u nastupu. Ovaj zvuk je veoma energičan. Proizvodi se podrhtavanjem vrha jezika koji je urolan ka nepcu. Žene obično stavljaju dlan preko usta dok ga proizvode. Jedna priča kaže kako na taj način sprečavaju zle duhove da uđu, a druga više kulturološki nastrojena kaže da tako prosto skrivaju unutrašnjost usta (čista pristojnost).

Osim svega navedenog tu je i očigledno davanje napojnica tj. bakšiša. O ovoj temi sam naširoko i nadugačko pisala ranije, pa ću ovde ostaviti samo link ka tekstu koji obrađuje prikladne načine davanja bakšiša (opet ovo može da varira od plesačice do plesačice, ali ipak isključuje sve ono što bi definitivno moglo da se protumači kao nepristojno i ofanzivno).

Naravno, ukoliko je to u skladu s politikom mesta gde se održava nastup i običaja plesačice, publika može ustati i plesati. Ja zaista volim kada je publika voljna da se pridruži. Neki ljudi su odmah spremni da zaplešu i padnu u sevdah, dok je drugima potrebno malo podrške i pomoći i tada je lepo dati im podsticaj kroz neki lak osnovni pokret koji oni mogu da prate. Istina je da to znači manje mesta za ples, ali je istovremeno i bolji provod za publiku. Uostalom zato postoji velika scena, kada je akcenat na gledanju i nastupi u bliskom kontaktu s publikom koji omogućavaju uključivanje u ples i lični doživljaj.

Bila sam u obe ekstremne situacije. Kada publika sedi hladno i gleda bez trunke reakcije ili čak ne gleda uopšte. I kada publika igra, uzvikuje, daje napojnice, tapše, fotografiše i uživa. Iz drugog scenarija svi smo izašli daleko zadovoljniji i srećniji. Iako nije bilo velike razlike u samom nastupu, atmosfera i utisak koji ostane u sećanju su se daleko razlikovali. I zato reč i za gledaoce i za plesačice, odradite svoj deo posla kako da učinite svoje orijentalno veče nezaboravnim!

Šta god radili, važno je da se dobro provedete, da se ne ustežete, ali i poštujete plesačicu i nikako ne pokušavate da je dodirujete. Orijentalne plesne večeri trebalo bi da budu prijatno iskustvo i za vas i za izvođače, tako da se slobodno opustite i uživajte! :)

Iris

Reč učenice: Jelena Gigić (Warda) – 2.deo

Prošlo je tačno 10 meseci otkad je Jelena Gigić, članica našeg studija, napisala svoje utiske orijentalnog plesa nakon par meseci vežabanja. Sada, skoro godinu dana iskusnija, Jelena otkriva kako doživljava ples i dokazuje da i mama troje dece može da uživa i bude potpuni zaluđenik za nešto što voli.

Eto mene posle godinu dana nabrojano časova,6 nastupa,1 radionice i fine ali još uvek ne dovoljne količine znanja. Na početku sam mislila da je ovo samo lepa rekreacija i pomalo znanja ali sam brzo shvatila da iza svake koreografije stoji mašta i veliki trud. Kad kažem mašta mislim na maštu naše drage Iris koja svaku koreografiju osmisli i nauči nas a to nije uopšte lak posao. Iako sam ja starija od nje kad mi neki korak ne ide ona me zaštiti i pokaže mi da veruje u mene i da ce mi vremenom leći(biće divna mama ). Mogu i da se pohvalim da nismo više samo devojke koje se sreću na plesu,sada smo i drugarice koje dele istu strast i energiju za ples. Iako svaka grupa ima svoje ime sve mi smo Salomice i uživamo u našoj maloj ali divnoj sali u našem druženju i nastupima. Jedino možda po čemu se razlikujemo u našoj grupi su svi nepušači ali rado pojedemo sladoled posle plesa Sviđa mi se sto nas Iris naoči dosta stvari o svakom stilu i oda nam poneku tajnu,a o našem jeziku i izrazima bi mogla da pričam beskonačno dugo. E da i naše prva radionica za izradu kostima bila je divna a mi smo u njima još divnije. Možda nije puno ljudi videlo i čulo za naš rad ali svet će tek čuti za nas. Joj ala sam ja sve izmešala s brda s dola ali teško je opisati sve divne emocije koje doživljavam sa svojim Salomicama. Ne bi više gnjavila nastavljam da uživam u plesu i druženju a sve divne dame pozivam da nam se pridruže i dožive posebno iskustvo plesa koje se ne dobija u svim školama. A tebi Iris beskrajno hvala na svemu, volim te i kad nas bičuješ da se smirimo i naučimo.

Salomice na treninzima :)

Evo dela naše pink Salome porodice na treninzima ovih dana. Kao što vidite ludo se zabavljamo iako naporno radimo :) Grupe Zahra, Warda, Yasmin i Zeina u okrnjenom, ali veselom sastavu.  Jedva čekamo da nam se ponovo vrati Habiba i pridruži nova početna grupa Jamilla. Plesni poljubac od nas!

 

 

Plesačka stopala: mračna strana medalje

OBAVEZNO PROČITATI PRE OSTATKA TEKSTA!!!

Ovaj uvod dodajem naknadno, jer su se neke devojke koje su imale želju da se bave orijentalnim plesom uplašile nakon čitanja ovog teksta i odustale. Iako sam se potrudila da u tekstu razjasnim da je velika razlika između rekreativnog bavljenja plesom (i bilo kojim sportom) sa 2-3h nedeljno i profesionalnim bavljenjem, koje zahteva svakodnevni višečasovni rad, osećam potrebu da dodatno pojasnim ovu razliku, kako ne bi došlo do toga da se još neka devojka uplaši nepostojećeg bauka :)

Činjenica je da stopala najviše stradaju kod balerina, zbog specifičnog načina na koji presuju stopala u baletanke. Nije isto plesati 2h nedeljno i po 5-6h svaki dan. Sledeći tekst govori o tome kako u svakom sportu (i plesu) neki deo tela najviše pati. U plesu su to stopala. Ali to se svakako odnosi na višečasovni svakodnevni pritisak tokom dugo godina. U našem plesu imamo sreću i mogućnost da budemo bose, što je nazdravije i najprirodnije okruženje za stopalo (istraživanje na kraju teksta vam to i dokazuje). Mnogo je teže stiskati stopala u baletankama, cipelama na štiklu koje nose latino plesači ili patikama za hiphop ples. Ko se plaši za svoja stopala ili neki drugi deo tela, najbolje je da se ne bavi nikakvom fizičkom aktivnošću, jer sve što radimo na neki način opterećuje telo. U najvećem broju slučajeva čini ga fleksibilnijim, izdržljivim, zetgnutijim i jačim. Ukoliko se ne pridržavamo nekih pravila može doći do povreda i na trčanju ili jogi. Ali o tome se ne govori, jer su brojke u promilima, a ono što postignete i dobijete kroz fizičku aktivnost daleko veće od moguće nezgode. Ko god želi da se profesionalno bavi nečim mora da zna i da prihvati činjenicu da svi sportisti imaju neku slabu tačku, jer je takav ljudski organizam. Velika je razlika između treniranja 30h nedeljno i 3h nedeljno. :) S tim na umu nastavite da čitate ostatak teksta!

Pre neki dan sam na Salome facebook profilu napisala status, koji je povukao za sobom opširnu i interesantnu diskusiju među plesačicama:

Ljudi često misle da plesačice imaju prelepa negovana stopala koja idu uz prefinjenost i lepotu njihovih tela u pokretu. O kakva zabluda!

Postoji pojam "dancer's feet" i odnosi se na stopala koja su urnisana od plesa (dakle nije kompliment xD). Stopala trpe najveći teret i štetu pri plesu (najviše u baletu), ali i drugim plesovima, posebno onima u kojima se ne nosi obuća, pa koža puca i uvlači se prljavština. Ma koliko ih negovali, profesionalni plesači ne mogu imati slatka mala fensi stopala. Kao što stolari ne mogu imati negovane ruke.

Što više trenirate (i nastupate) to če vam stopala neminovno propadati. Ali jednom kad se pomirite s tim i prihvatite tu činjenicu kao takvu postaćete one koje se smeju sitnim kukanjima novajlija u plesu, a vaša stopala postaće vaš trofej koji oslikava iskustvo, trud i rad :) Svaka profesija ide s cenom. Budite upozoreni, ali imajte i na umu da je vredno toga. Ne stidite se svojih stopala, budite ponosni na priču koju ona pričaju :)

Ideju da napišem ovaj post dobila sam skupljajući razne žalopojke devojaka oko sebe, koje se bave raznoraznim plesovima. i sama se s nastupa uvek vraćam crnih stopala, a dešava se i da se isečem tako što nagazim na staklo ili nešto drugo. Ukratko govoreći, stopala su za plesačicu prva linija fronta. Nose najveći teret, trpe najviše skokova, okreta i koraka, a što je najvažnije jedina ne odmaraju ni sekund ceo trening ili nastup - ustvari ceo život. Većina povreda kod plesača se odnosi na stopala i zglobove.

Osim stopala veliki pritisak trpe i skočni zglob i kolena. Jako je važno dobro ih zagrejati pre nego što počnete s plesom. Ponavljam – nikad ne preskačite zagrevanje, ali to se najviše odnosi na zglobove! Iako ovo ume da bude gnjavaža itekako pomaže da izbegnete eventualnu povredu. Od položaja stopala uveliko zavisi i kičma. Pa u orijentalnom plesu uvek morate paziti na njihov pravilan položaj (stopa moraju ići blago u V, nikad jedno ka drugom). Mada se nekima može činiti da je ples lagana zabava, plesači mogu zaraditi iste povrede kao i sportisti ukoliko se ne pridržavaju nekih bitnih pravila.

Neki ljudi kažu da su plesačka stopala najružnije što postoji na telu čoveka. Ko nikad nije video noge balerine misliće da  preuveličavam. Međutim, profesionalne balerine koje plešu na špicu i treniraju po više časova dnevno, a zatim nastupaju na sceni, vrlo često završavaju u bolnici na sanaciji deformisanih stopala, krvavih i slomljenih noktiju. Mračna strana baleta koju gledaoci ne moraju i ne treba da znaju dok uživaju gledajući neku plesnu predstavu, harmoniju tela i eleganciju pokreta. Ali mi koji se bavimo plesom bi trebalo da budemo upoznati s tim.

Kad dodje ljeto i pocnu da se nose sandale i papuce, pogledam u svoja bolna stopala i shvatim koja je cena biti profesionalni plesac. Ponekad zazalim zato sto ne mogu imam onako divna stopala kao u casopisima. Nadje se tu i poneka drugraica sa nekim svojim komentarom vezanim za moja stopala. Kako ih ucutkam? Pokazem im ono sto moja stopla i moje telo mogu a njihova ne. I pokazem spic baletanke u kojima budem i po dva-tri sata dnevno, sve podloge na kojima bosa plesem orijentani ples i tada i one shvata da plesanje nije samo zabava koja se sastoji od malo skakutanja uz muzike, vec to predstavlja mnogo vise. Trud, rad, disciplina, razna odricanja. Sada pocinjem da volim svoja stopala jer su ona dokaz moje posvecenosti plesu.

Jelena Popović, Crna Gora

Srećna okolnost po nas iz sveta Orijenta je što možemo da budemo bose i sprečimo deformitete koje najčešće stvara obuća. (Mada postoje plesačice koje plesaču u cipelama na štiklu, najčešće turske, ali i libanske i egipatske, američke itd. ja sam apsolutno protiv toga. Ubija prirodnu lepotu i stvara dodatne probleme – pomera centar ravnoteže i stav i menja pojedine pokrete). Lično uvek treniram, nastupam i svakodnevno idem bosa kad god je to moguće. Međutim, to i dalje ne znači da smo rešili sve probleme. I dalje naša stopala trpe dok plešemo i potrebno je biti pripremljen na određene tegobe i promene. Najčešći među njima su ravna ili spušena tabana I čukljevi. Ovo svakako nije ništa toliko drastično kao goreopisani problemi profesionalne balerine i neće od vas stvariti instant Frankenštajna, ali važno je uvek biti dobro informisan. Ovo naročito važi za rekreativce. U 2-3h plesa nedeljno nećete bitno uticati na izgled svojih stopala, nemojte da vas ovaj tekst uplaši ;) Samo ne zaboravite sa uradite pedikir i nalakirate nokre!

E sad, šta ćemo sa onima koji već imaju ‘ružna’, deformisana stopala, zbog kojih im je neprijatno, a žele da se bave orijentalnim plesom? Ništa strašno. Postoje baletanke boje kože, koje su mekane kao čarapice, nećete ih ni osećati na nogama, a učiniće da ne mislite na svoja stopala dok plešete. Pametno je nositi ove baletankice i kad je podloga na kojoj plešete hladna, prljava ili postoji šansa da nagazite na komadić stakla, pikavce itd. Kada je drvena bina stara I postoji mogućnost da se posećete na neki okrzani delić. Ili kada je puno plesačica na sceni pa su dobre šanse da se otkinute perlice s kostima nađu vama pod nogama.

Za kraj predstavila bih vam jedno interesantno istraživanje. Kada sam ga otkrila pre nekog vremena to je učvrstilo moje ubeđenje da je čovek stvoren da bude bos i da je obuća jedno nažalost nužno zlo ljudske civilizacije.

10 minuta kasnije..

Moraćete da mi verujete na reč :D ne mogu sad nikako da nađem dokuemnt sa konkretnim podacima, imenima itd. ali vrlo dobro se sećam šta je pisalo. Pre nešto više od 100 godina, jedan lekar je uradio istraživanje o tome kako obuća utiče na ljudsko stopalo. U istraživanje je bilo uključeno puno dece I odraslih ljudi od kojih polovina nikad nije nosila obuću, a druga polovina jeste. (Početak XIX veka, serijska proizvodnja i distribucija još uvek se nisu razmahale, a ni cene nisu bile pristupačne svima). U svakom slučaju, na kraju se ispostavilo da oni koji nisu nikad nosili obući nisu imali nikakve probleme sa stopalima (bila su zdrava 100%), dok je kod onih koji su je nosili bilo dosta (ne sećam se tačnog procenta, ali kad budem našla dokument ubaciću tačne podatke u ovaj tekst) deformacija raznih vrsta. Štaviše, otkriveno je da je dovoljno 3 meseca nošenja obuče da stopala počnu da menjaju svoj prirodni oblik. Istina je da je i obuća verovatno dosta udobnija i kvalitetnija sad nego pre 100 godina, ali tu je I činjenica da stopala osobe koja nikad nije nosila obuću izgleda šire, prsti su pravi i rašireni, dok su kod onih ‘ukalupljenih’ prsti zbijeni uz čestu pojavu ravnih tabana i čukljeva.

Ako dugo godina provedete bosi možda ćete primetiti da vam se stopalo natno raširilo. Međutim to je njegovo prirodno stanje. Uska stopala su ukalupljena obućom i kao takva nisu prirodna. Zato ova promena ne bi trebalo da vas uplaši. Možda jedino budete imali problem da nađete seksi štiklice, ali ja bih lično uvek menjala štiklice za priliku da budem bosa :))

Poslednja reč

Ako ste već odabrale orijentalni ples kao svoj hobi ili profesiju, učinite svojim sirotim stopalima, koa su ceo život zarobljena u obući i pustite ih da slobodno dišu kad god to možete :) Iako ih maltretirate, da se tako izrazim, ipak imate tu privilegiju da im pružite bar na kratko boravak u prirodnom stanju. I na kraju krajeva, kakva su da su – vaša su!