Prošle nedelje smo u našem studiju imale prvu radionicu za izradu kostima za grupu Zahra, Nur i Amira. Bilo je radno i vredno, lepo smo se družile i zajedno radile. Nekima je išlo bolje, nekima lošije, ali na kraju trud će se isplatiti. Postoji izreka da plesačica nije prava plesačica dok ne sašije sama sebi kostim. Ovi kostimi biće puni ljubavi kao i ples koji će sve devojke u njima dugo izvoditi :)) A evo i delić atmosfere.
U poslednje vreme sam opčinjena ovom vrstom kostima, kao i stilovima koji se plešu u njima (pomenuću ih kasnije). Takođe često se dešava da me ljudi pitaju da li postoje kostimi koji nisu otvoreni i kako se u njima pleše. Reč galabija i saidi haljina su u širokoj upotrebi kako kod nas tako i u inostranstvu. Prečesto se dešava da ih ljudi koriste pogrešno, zamenjuju termine ili ih smatraju istom stvari. Kako bih sebi raščistila konfuziju oko svih tih silnih izraza, bacila sam se na istraživanje i uspela da ramrsim klupko. Sada sam rešila da to podelim sa vama :)
Egipatska reč galabija odnosi se na dugačku tuniku koja seže do poda. Postoji više različitih izgovora i načina zapisivanja ove reči u zavisnosti od dijalekta – galabeya, gallabiya, jellabiya, jilbab, djellaba. Odnosi se i na žensku i na mušku varijantu odevnog predmeta, gde bi se ženska zvala haljina, a muška odora.
Galabija spada u uobičajenu svakodnevnu odeću za muškarce u Egiptu, naročito u ruralnim sredinama (u takozvanoj shaabi klasi). Izađuje se od pamuka što je čini prijatnom odećom za egipatsko vrelo sunce i širokog je kroja. Nosi se više u području Nila nego u pustinjskom pojasu i u blizini mora. Mada u novije vreme muškarci koji dan provode u formalnom odelu, cipelama i kravati, kod kuće vole da se presvuku u udobnu galabiju. Galabija često ima vertikalne štrafte i prorez s prednje strane izreza za glavu, kako bi bilo lakše obući je. Ispod galabije najčešće se nose pantalone, a na glavi turban. Muški plesači uglavnom nose belu ili crnu galabiju kada izvode ples sa štapom, kao i muzičari koji sviraju tradicionalnu i folklornu muziku.
Žene u Egiptu takođe nose galabije, kao deo svakodnevne odeće. Ovo se naročito odnosi na seoski region, odatle dolazi i termin baladi haljina. Narod koji živi na selu drugim rečima se naziva baladi narod. Narod ‘naše zemlje’. Kroj je praktično isti kao i muški. Labava tunika koja seže do članaka, sa prorezom ispod otvora za glavu s prednje strane i često na vertikalne pruge. Ovakve galabije ćete teško pronaći u turističkim prodavnicama, one se uglavnom prodaju tamo gde kupuje običan narod.
Prva žena koja je u ples uvela obične bele galabije muškog stila je famozna Fifi Abdo. Fifi je celu svoju plesnu i glumačku karijeru izgradila na imidžu moćne žene, koja je u stanju da nadvlada muškarca i bude jaka i samostalna u patrijarhalnom društvu. Iz tog razloga ona oblači tipično mušku belu galabiju, simbol moći, koja postaje i ostaje njen zaštititni znak tokom godina, koji joj daje status moćne žene. Na kukove stavlja maramu koja omogućava da se bolje vide pokreti. Obične žene u svakodnevnom životu ne nose marame oko struka, ali kada je neko veselje u toku najčešće vežu nešto pre nego što zaplešu.
Ipak, ples u galabiji nije se zadržao na Fifinom stilu, već je nastavio svoju evoluciju u pravcu scenskog kostima. Tako galabije postaju atraktivnije. Nove verzije postaju prilagođenije potrebama scene. Galabije i baladi haljine su za žensku verziju sinonimi. Nećete čuti da Tito pleše u baladi haljini, ali hoćete čuti da je Fifi nosi (iako sa slika možete jasno videti da njih dvoje nose praktično istu stvar).
Klasična saidi haljina ima ravan po malo širokast kroj, dugačka je i sa obe strane ima prorez do kolena ili do butine. Rukavi su srednje dužine ili tri četvrt, a izrez oko vrata je skromno ukrašen. Na kukove i oko glave obično ide po marama. Modernija verzija može imati rukave koji su dugački, zvonasti, ukrašeni novčićima ili na neki drugi način stilizovani. Najčešće imaju rupu na pazuhu koja olakšava ventilaciju tokom plesa. Materijali od kojih se izrađuju često su suptilno svetlucavi ili protkani zlatnim nitima na uzdužne linije, ili mrežasti i providni (ali se tada ispod haljine nosi još nešto, druga neprozirna haljina ili helanke i majica). Baladi haljine iz drugih regiona (dakle one koje nisu iz Saida) uglavnom su jednobojne.
Zbog toga što kostimi neprestano evoluiraju, a folklorne forme plesa se izvode u nekom obliku haljine, nastala je konfuzija na plesnoj sceni oko toga šta je primereno za šta. Tako je saidi počeo da se izvodi i u dvodelnim kostimima sa otkrivenim stomakom, koji su uski, jednostavni, uglavnom od svetlucave likre. Lično nemam ništa protiv toga, dok god se ne ode u drugu krajnost – široke bogate suknje, načičkani brus i pojas, ukrasi za ruke, noge, glavu i sl. Moje mišljenje je da je izbor svake plesačice šta će nositi na na nastupu, ali da taj izbor mora biti svestan, a ne slučajan. Ako ja sutra želim da plešem saidi, a nemam saidi haljinu to ne bi trebalo da bude prepreka za ples, ipak potrebno je da uskladim kostim sa plesom najbolje što umem sa onim što imam.
Osim gore pomenutih postoji još nekoliko vrsta haljina koje se koriste u istočnim plesovma bliskim orijentalnom.
Melaya leff (melaja lef) haljina je najčešće dužine do/ispod/iznad kolena ukrašen dukatima, vezom i karnerima. Uz nju se kao rekvizit nosi tipično crni veo/šal, a koristi se za karakterističan folklorni ples melaya leff u kom plesačica igra ulogu koketne devojke.
Khaleegy (halidži) haljina izgleda kao četvrtasto parče materijala kada se rašire ruke i isprave laktovi, a obično je ukrašena po dužini tela. Ispod haljine uglavnom se nose crne helanke, a koristi se za ženski društveni ples Saudijske Arabije.
Fellahin (felahin) haljina je široka i šarena, a uz nju se najčešće kosa nosi upletena u kike.
Ghawazee (gavazi) ogrtač koji se nosi preko ghawazee kostima (suknje, grudnjaka), uz maramu na glavi i dodatne ukrase i nakit. Najčešće je bogato ukrašen, gornji deo je uzan i ističe grudi i struk, dok je donji deo širok i otvoren spreda kako bi se ispod videla raskošna suknja.
Ovaj praznični period, silne poruke i čestitanja su me poslednjih dana pokrenuli na razmišljanje o religiji u kontekstu plesa. Opet se na neki način i ovde provlači nit predrasuda. Više puta sam od svojih učenica, a i tuđih, čula kako imaju probleme sa okolinom (najčešće porodicom ili dečkom) ukoliko je malo tradicionalnije orjentisana. Tu se pojavljuju rečenice tipa ‘Oh ne, moja ćerka (ili upisati bilo koji drugi odnos) će postati muslimanka!’ ili ‘Kako je nije sramota da izdaje svoju veru?’. Kao i obično ovo je široko područje za diskusiju, ali pokušaću da priču koncentrišem na suštinu.
Na Istoku plesačice takođe mogu doživeti osudu, ali ne samo plesačice već i žene umetnice iz bilo koje branše. Slično je bilo i u drevnom Rimu gde su se javnim izvođačima divili zbog njihovih talenata i veština, ali su ih van scene smatrali ološem i smatralo se strašnom brukom biti u srodstvu ili se venčati sa nekim od njih. U drevnom Egiptu plesači su često bili robovi, i mada rado viđeni nisu bili naročito cenjeni kao osobe.
Može se reći da kroz celu istoriju čovečanstva ljudi imaju potrebu za pokretom i plesom. Ples je postojao i pre reči i bio je čovekov prirodni način za izražavanje osećanja, misli, za lečenje i radovanje. Ples se stvara iz ogromnog ‘rečnika pokreta’, kakvo će značenje dobiti na kraju zavisi od samog plesača. Kako bi bilo da zabranimo govor ili pesmu, zato što je rečima moguće sastaviti bogohulnu rečenicu?
S obzirom na to da se orijentalni ples najčešće izvodi uz pesme arapskog porekla, ljudi mogu pomisliti da one slave Alaha ili imaju već neki drugi kontekst koji je u sukobu sa njihovom religijom. Istina je da je najveći broj pesama ljubavnog karaktera, ona voli njega, ali on je daleko, ili on je zaljubljen u njene oči, neko nekom nedostaje, hvalospev dragoj osobi i tako dalje. Vrlo jednostavne i ljudske teme. Manji i preostali procenat pesama bavi se čistim sadašnjim trenutkom, i najčešće više deluje kao da je tu forme radi da podstakne veselje (recimo – noćas je divna noć, hajde da igramo pod zvezdama, zaboravi sve probleme, sutra ćemo brinuti o tome, sada prati ritam udaraljki, smeš li da natplešeš muziku i sl.). Preostale pesme bave se najviše nekim opštim stvarima, ponosom, ljubavlju prema domovini i tako dalje. Takođe za one koji su i dalje zabrinuti, jer im ne prija pevanje na arapskom jeziku, tu su i pesme bez teksta, instrumentali.
Pe 5-10 godina kada je joga tek počinjala da osvaja našu zemlju, dosta ljudi je bilo sumnjičavo. Mnogi su govorili da ti na jogi isperu mozak i uvuku te u neku sektu. Sada kada je ona dovoljno popularizovana, stege ovakvog ubeđenja su popustile. Na kraju krajeva vera je nešto što čovek nosi u sebi i niko ne može da vas prisili da je promenite kao što bi mogao da vas prisili da uradite nešto drugo. Nikad nisam čula da jedna plesačica pita drugu za njena verska ubeđenja niti da je nagovara na svoja. Čak i onda kada na radionicama učimo od islamskih plesača, oni ne spominju Alaha kao boga islama, već kao boga tačka. Moje mišljenje je da se svaka religija u biti zasniva na istim principima ljudske dobrote, poštenja, istine i ljubavi. Sve razlike i ekstremizmi plod su zastranjivanja, a zle i na bilo koji način ugrožavajuće akcije pokrenute religijom zapravo su krivica ljudi, a ne religije.
Nama koji se bavimo plesom, religija nije bitna, jer nas spaja nešto iznad svih religija, nešto ljudsko i svojstveno ne samo ljudima, već celoj Prirodi. Na plesu se priča o kulturnom kontekstu naravno. Kao što je bitno poznavati kulturni kontekst kad učite recimo borilačke veštine, isto je i sa svakom drugom aktivnošću utemeljenom u drugačijem kulturnom okviru. Ako ne mislite da će neko ko trenira kung fu da se preobrati u budizam, nema razloga da mislite ni da će orijentalni ples od nekog stvoriti muslimana (već sam pomenula da čak i kod mulimana na Istoku orijentalni ples ume da bude neshvaćen i osuđivan, naročito usled rigoroznih pravila za žene). Stoga bez obzira koje ste vere, ovim plesom je ne izdajete, jer ona ne poziva na preferenciju ni jedne religije. Takođe ne poziva ni na bilo kakve aktivnosti protivne osnovnim moralnim načelima. Ukoliko ste ipak imali prilike da vidite vulgarne plesačice, ili one koje nakon nastupa imaju drugačiju tezgu, setite se da ima i pekara koji napišu da prodaju crni hleb, a zapravo prodaju obojeni beli. To je stvar osobe, ne profesije. I na kraju svega, šta i ako se neko preobrati u islam? Kao što sam već navela, zaista verujem da se sve religije zasnivaju na istim temeljima i da se ja pitam pitanje veroispovesti bilo bi zakonom zaštićeno tako da niko ne sme da vas pita za to ukoliko sami ne želite da kažete.
Ples je izraz duše. Ples ne laže. Kakva je duša takav je ples. Verujem da možete dosta saznati o osobi gledajući je kako pleše. Čiste namere, čista duša i radost u srcu ne mogu stvoriti ništa što se kosi sa bilo kojom religijom sveta. I to bi bila tačka na ovu temu.
Zahvaljujem autorki teksta, mojoj dragoj prvoj instruktorki plesa Kristini, što mi je odobrila da ga ovde okačim :) kod nas se strašno malo zna o Gavazi plesačicama, a ovaj tekst na srpskom jeziku zanimaće sve one koji žele da prošire svoje znanje o korenima orijentalnog plesa.
Izvori: Jasmin Jahal, Edwina Nearing, Eva Chacón, razni blogovi i plesni forumi. Tekst je moj licni stav baziran na istrazivanju koje sam ja licno obavila I konsultovala razne eksperte iz oblasti. Ukoliko imate neki novi podatak, misljenje ili kontradiktornost, jedva cekam da cujem vase misljenje.
¨Ghawazee¨ na arapskom znaci ¨osvajac¨ i u ovom slucaju se odnosi na one koji su svojim plesom osvajali srca I dusu posmatraca. Kao sto oko nastanka i istorije orijentalnog plesa tesko mozemo biti objektivni, tako je i sam zivot Gavazi plemena obuhvacen laganim velom misterije. Mnogi pod Gavazima misle na same plesacice, a neki opet nazivaju sam stil po sebi- Gavazi. Vi mislite ono sto se vama svidja.
Kada kazemo ¨Ghawazee¨ mislimo na jedno od najpoznatijih plesnih plemena u Egiptu u 17 i 18 veku.Iako postoje razlicita imena za muske i zenske plesace (¨Ghazee¨ i ¨Ghazeeye¨) uglavnom se sam naziv Gavazi odnosi na plesacice. Iako su bili muslimani i govorili arapski jezik, nisu bili Egipcani, vec pripadnici totalno drugog plemena, istotiria nam jos ne kaze odakle su konretno dosli. Kazu da su sem moralno-drustvenog koncepta bili potpuno drugaciji po izgledu i da su njihove zene tada vazile za najlepse u Egiptu.
Zanimljivo je da su se u 18.veku pod ovim nazivom podrazumevale sve plesacice u Egiptu, a danas se pod Gavazi plesacicama smatraju one koje su ples izvodile u unutrasnjosti Egipta bez ikakvog plesnog usavrsavanja, baletske ili plesne osnove i plesu na neki svoj urodjeni nacin, cija definicija upucuje dosta na danasnji baladi, zar ne?
Tvrdi se da su oko 1700.god. prihvacene u Egiptu upravo kao plesacice i da su nasle svoje mesto u egipatskom drustvo do 1834.godine kada su bile proterane na jug zemlje od strane *Mehmeta Ali Pase zbog pritiska islama na drustvo i to navodno zato sto nisu htele da prihvate da velom pokriju lice.
*Muhammad Ali Pasha - ratnik albanskog porekla koji se samoproglasio vladarem: Egipta, Sudana, Palestine, Sirije, Hidžaza, Moreje, Tasosa i Krete. Smatra se sonivacem modernog Egipta i uspesni je sprovodilac novih zakona i poboljsanja zivota gradjana. Muhamed Ali Paša osnovao je vlastitu dinastiju koja je vladala Egiptom i Sudanom sve do 1952.
Do tada su Gavazi plesacice zivele i radile u vecim gradovima u Egiptu, najvise u gornjem Egiptu i priobalnim gradovima. U gornjem Egiptu su Gavazi plesacice pod uticajem folklornih plesova u toj regiji i dosta su promenile svoj stil . Neobicno je to da su slavile rodjenje zenskog deteta a musko dete smatrale ekonomskom katastrofom. Zenska deca su od malena vaspitavana da budu plesacice, neminovno je da su neke od njih postale i prostitutke, sa obzirom na to da su imale pristup dobrostojecim porodicama i barovima u koje su dolazili u vecini stranci - mornari ili vojnici. Velika je greska postovecivati ove plesacice sa prostitutkama, jer je u principu svaka zenska osoba tada mogla biti plesacica, plesacica i prostitutka, ili samo prostitutka, sto nije iskljucivo znacilo da prihvata Gavazi plemenu.
Gavazi su bili putujuce pleme, zene su plesale na ulici i zatim usle u gomilu i sa svojim dairama medju ljudima trazile novac (baksis) za svoj ples. Muskarci bi svirali darbuku ili mizmar(podseca na frulu), cesto su imali cele bendove sa sobom a zene bi pevale i plesale cesce sa zilsom ili ponekada sa dairama u rukama i uvek pozivajuci ubliku da na neki nacin ucestvuje. Vrlo cesto bi ih unajmljivali da uvelicaju neku sharemsku proslavu, rodjenje deteta ili svadbu. Imale su dosta novca i bile su postovane kao dobre plesacice i zabavljacice u tadasnjem Egiptu.
Odeca koju su nosile je bila veoma vredna i skupa, sa obzirom na to da su zaradjivali dosta novca. Bogatiji pripadnici plemena su nosili svilu i imali gomilu vrednog nakita na sebi svakodnevno (ukrasi za glavi, ogrlice, narukvice…) Odeca je dosta podsecala na odecu prosecne Egipcanke iz srednje clase. Nisu otkrivali stomak, vec su preko kosulja ili kratkih majica nosile jelek, koji podseca na jeleke iz nase folklorne bastine i nosili su salvare ispod nekada i nekoliko slojeva sukanja. Suknje su uglavnom imale duzinu do skocnog zgloba mada danas mnoge plesacice nose i kracu suknju, do ispod kolena, predstavljajuci ovaj ples. I muskarci i zene su stavljali kahal oko ociju i ukrasavali tela kanom, kao sto je tada bio obicaj i medju srednjom i visom klasom Egipcana. Neki pripadnici plemena su posedovali sopstvene kuce, sluge, stoku, cak i robove.
Mnogi poistovecuju Gavazi pleme i Rome, sa obzirom na to da se tesko moze odrediti odakle su tacno dosli, jer u to vreme niko nije obracao paznju da ispisuje njihovu istoriju. Smatra se da Gavazi koji zive u Qena regiji, oko Luksora, pripadaju Gavazi manjinama (koje se izmedju sebe opet razlikuju po kulturnoj bastini) poznatije po nazivima ¨Bahlawan¨, ¨Nawar¨ (ili ¨Nawara¨)i ¨Halab¨ . Danas je veoma poznata jedna od poslednjih porodica Banat Mazin koja je pripadnik Nawar plemena i etnicki su Romi koji danas zivi u Luksoru, I o kojoj su 70tih i 80tih snimali filmovi. Ako imate zelju mozete potraziti na you tube-u snimke ili vec potraziti o njima nesto na internet.
Npr. o njima konkretno: http://www.gildedserpent.com/articles25/edwinakhairiyyastruggles.htm
Neki od tipicnih Gavazi pokreta su naglaseni udari, nikako ne mozemo reci da su bili graciozni poput balerina, mada se smatra da su pod uticajem Persije dobili meke pokrete sakama. Danasnje folklorne igre su sada svuda stilizovale i to danas drugacije izgleda. Tipicni su vidljivi shimi uz rotaciju tela (danas modifikovani u hagalu) udari kukovima vise po horizontali nego po vertikali, sto ce reci udari uvis i nanize. Zatim dosta su koristili okrete i izvijanja u nazad. Tokom plesa se dosta izrazavaju mnogo cike i zagaretom, zatim ponekad ubace ponesto plesa na pod i povremene pokrete glavom. Moderni Gavazi ples definisan od strane Aide Nur zvuci vise kao koketni baladi, nego stil Mazin porodice.
Danas se najveci uticaj Gavazi plesacica vidi na tribal fuzijama, od odece, preko tehnike i izbora muzike i naravno u savremenim romskim igrama.
U prošlom delu priče o bakšišu bavila sam se problemom da li ili ne uzeti pare od publike. Ukoliko inače uzimate bakšiš ili ste kao nova plesačica odlučile da to radite, korisno je upoznati se sa svim postojećim načinima uzimanja bakšiša. To vam može delovati kao dosadna rabota, ali ukoliko znate unapred svoje granice i šta radite, to vas može spasiti lične neprijatnosti. Ali ne samo to, koleginice će vam biti zahvalne ukoliko ovo radite na dostojanstven način., u suprotnom možete postati odbačene iz plesne zajednice. Ovo je iz prostog razloga što većina žena i devojaka ulaže veliki napor i vreme da skine nepravednu ljagu sa lica orijentalnog plesa, a nove devojke koje tek ulaze u ovaj ples pune nade i očekivanja, na sve oko sebe gledaju kao na izvor učenja. Takođe ukoliko želite da date bakšiš nekoj plesačici, lepo je upoznati se sa načinom na koji baš ona prima novac, kako ne biste doživeli javno poniženje. Nemojte misliti da nećete. Iskusne plesačice imaju poseban dar da ponize nevaljale muškarce koji prvo probaju, pa onda misle.
“The money shower” ili “Kiša novčanica”
Jedan od zanimljivijih načina davanja bakšiša, koji bih lično volela da iskusim jednog dana. Popularan je u arapskom svetu gde se smatra i tradicionalnim načinom ’nagrađivanja’ plesačice koja uspe da oduševi goste i definitivno je za naše pojmove veoma atraktivan i neuobičajen. Gost koji želi da da bakšiš, prilazi plesačici i počinje da baca novčanice iznad nje dok ona pleše. Drugi gosti se mogu takođe priključiti i pojačati ’kišu’. Novčanice mogu biti manje vrednosti, ali u većoj količini kako bi ‘kiša’ duže trajala, ili se nekoliko gostiju mogu dogovoriti da zajedno ‘prizovu kišu’. Ovo je vrlo zabavno što za plesačicu što za publiku i uz to ne uključuje bilo kakav fizički kontakt sa plesačicom, što je uvek važna stavka. Ono što je nezgodno je činjenica da papirne novčanice mogu lako da postanu klizave u zavisnosti od podloge na kojoj plešete.
Ono što je veoma važno znati je da nikad ne smete da se saginjete i sa poda kupite novac koji je neko bacao za vas. To se smatra jeftinim i jadnim ponašanjem. Vi ste plesačica i morate ostati zvezda u svakom trenutku. Nakon što vaš nastup prođe, neko od zaposlenih iz lokala, najčešće konobar, može da pokupi novčanice i da vam da.
Baš sam juče diskutovala na tu temu s jednom plesačicom kojoj je ovo takođe interesantno. Čini mi se da u našoj zemlji ovo ne bi radilo baš tako lepo kao kod Arapa. Sigurno bi se našao neko ko bi maznuo koju novčanicu s poda dok niko ne gleda, a deo bi i konobar sebi odvojio u džep i na kraju ne bi puno ostalo za plesačicu. Mada, možda zajedničkim snagama i možemo da pokušamo nešto da promenimo u svesti ljudi. Jer ipak nije sve tako savršeno ni u Egiptu. U modernim klubovima u Egiptu, bakšiš koji plesačica dobije tokom nastupa deli se na tri dela. Jedan ide klubu, drugi muzičarima koji su svirali to veče, i poslednji deo je za nju.
Diskretno
Ukoliko ste neko ko ne voli da se eksponira bakšiš možete primati/davati nakon nastupa u vidu presavijene novčanice ili u koverti. Ovo nije naročito zabavan način, ali ako želite da nagradite plesačicu, a iz nekog razloga vam je nezgodno da to učinite javno ovo je savršeno za vas. Dobra strana za plesačice je što je i ovo veoma ‘čist’ način uzimanja novca, nema prilike za pipkanje i nedolične momente. Loše je što je po mom nekom mišljenju gost uskraćen za taj poseban trenutak pažnje koji plesačica uputi samo njemu kao znak zahvalnosti za bakšiš, a uz to nekad može delovati sumnjivo sa strane. Ipak, ovakav način davanja bakšiša najčešće je čin poštovanja prema plesačici i svakako se visoko ceni. Downside je što ne možete nikako uključiti
U kostim
Neke plesačice vole da im gosti zadenu bakšiš za kostim. To je verovatno i najpopularniji način među gostima, a među plesačicama je mišljenje poprilično podeljeno. Činjenica je da je ovo veoma zabavan vid uzimanja bakšiša za sve prisutne, posebno u restoranima i kafićima gde se inače održavaju večeri plesa, a gosti relativno redovni. Gostima opčinjenim plesačicom često je čast da joj lično i izbliza ukažu divljenje tako što će joj staviti bakšiš upravo u deo njene radne opreme, a to je kostim. Uz to verujem da većina ljudi koja nije dublje upućena u svet orijentalnog plesa i zna za jedino taj način davanja bakšiša (iz filmova, serija itd.). Koliko sam uspela da otkrijem pričom sa brojnim plesačicama širom sveta, naročito sa Zapada, i čitanjem njihovih blogova i foruma, većina njih koja pleše po restoranima i kafićima uzima bakšiš u kostim. Gosti su edukovani i naviknuti na to, i retko kad izbije neki problem. Ipak ima i onih koji su protiv bilo kakvog kontakta sa publikom, najčešće usled neprijatnih iskustava. Činjenica je da do neprijatnih situacija uvek može da dođe kada se bavite ovim poslom, zato je bitno biti uvek pripremljen. Istina je dato zavisi od samih gostiju, ali deo tereta je i na plesačici. Ona mora znati kako da odreaguje i gde povlači granicu. Ne želimo da budemo namrgođene odbojne gadure, ali određena distanca je neophodna ukoliko vam je bitno da sačuvate status zvezde i dame.
Ovo pravilo naravno ne može tek tako da se iskopira za naše podneblje. Čak i u Beogradu gosti nekad umeju neumesno da se ponašaju, a u unutrašnjosti gde je svest o orijentalnom plesu svedena na ‘mešanje’, orijentalna plesačica je neretko u očima ljudi u rangu striptizete. Oni uglavnom gledaju samo njeno telo, a sam ples im je u drugom planu. Retko kad se udubljuju u umetnost pokreta i cene njene mukom stečene veštine. U Beogradu, opet, šansa da naiđete na nekog ko će istinski biti zadivljen plesom je veća (ne zato što su ljudi bolji, sve je stvar edukacije, navikavanja i razvijanja određenog pogleda na svet oko sebe kroz posete kulturnim dešavanjima kao što su pozorišta, koncerti, sajmovi knjiga i sl, a moramo priznati da je nažalost taj vid socijalnog života prilično zapostavljen u većini gradova širom Srbije). Ali ne i dovoljna. Gosti po nekad misle da bi plesačici imponovalo da joj oni ubacuju bakšiš u grudnjak kostima, nekad se desi da se ljudi otkače zbog malo alkohola, a nekada ne vide razliku između plesačice koja s ukusom izvodi ples i neke koju su možda ranije videli na vašaru i koja dopušta guranje ruku kojekuda. Ne mislim da su ljudi naivni pri pokušajima da ubacujući novac u kostim iskoriste priliku da malo pipnu i štipnu, ali istina je da nije razlog uvek drskost već i to kako se vi postavite. Ukoliko jednom dozvolite da vas neko pipne, to će vrlo brzo privući još kandidata. Ukoliko tome stanete na put odmah, ne samo što ćete sebe spasiti neprijatne situacije već ćete steći poštovanje prisutnih. Meni se dosta puta desilo da odbijem bakšiš ako mi se učini da gost čeka priliku da pipne, i zaista publika me nakon toga uvek gleda drugim očima - naročito žene i stariji ljudi, možete videti zahvalnost na njihovim licima na neki način.
Činjenica je da bez obzira na običaje raznih kultura, guranje ruku u grudnjak jedne žene je neprikladno i ne dozvolite da vas iko uveri u suprotno. Moje mišljenje je da bakšiš u druge delove kostima (pojas i rukavići i drugi dodaci za ukrašavanje ruku) može biti veoma čist i obostrano zabavan Ono što je bitno kod stavljanja u pojas je nikad ne dozvoliti da vam neko stavlja ruke u prednji deo pojasa, i to može gestu dati vulgarnu konotaciju. Ipak, sa strane, na kuk, sasvim je prihvatljivo. Neke plesačice vole da se malo zabavljaju s gostima izmičući im kuk dok oni pokušavaju da stave bakšiš. Samo je bitno ne preterati kako se gost ne bi isfrustrirao. Lepo je gostu posvetiti pažnje i odigrati desetak sekundi nešto za njega ili s njim ukoliko je raspoložen da ustane. Ukoliko gost već počne sa stavlja bakšiš pa se malo zanese nikako se ne dajte zbuniti, reagujte oštro i stavite svoje dostojanstvo iznad para koje biste primili. Uvek držite do sebe i nikad ne dopustite da vaš ugled umetnice padne zbog pohlepe. Glasine se brzo šire, ali što je najgore loš osećaj će ostati u vama.
Ono što sam takođe naučila kod ovakvog ‘neposrednog’ davanja bakšiša jeste da je neophodno uključiti prisutne žene što je moguće više. Iako sebe možda nećete doživljavati kao zavodnicu na nastupu, prisutne žene hoće ukoliko komunicirate isključivo s muškarcima. Ako je za stolom prisutna i neka žena, pokušajte da navedete muškarca koji želi da vam da bakšiš da dozvoli nekoj ženi da vam ona da. Na taj način stičete naklonost žena, a i sebe štitite od muških prstiju. Takođe uvek je dobro imati kontakt očima sa ženama i navesti ih da i one ustanu da zaigraju s vama. Žene koje prevaziđu eventualnu nelagodu, stidljivost ili ljubomoru prema vama ceniće vas često dosta više nego muškarci i vredno jje boriti se za njihovu naklonost.
I za kraj bih napomenula da uzimanje u kostim nije samo po sebi ‘droljasto’ ukoliko ga plesačica svojim ponašanjem i dopuštanjem svega i svačega takvim ne učini. I nije u redu da pričate loše o plesačicama koje to rade (u granicama ukusa o kojima smo diskutovali), ako vi sami to ne radite. U nekim kulturama, na primer na svadbama, smatra se da plesačica donosi sreću i plodnost mladencima i odbijanje bakšiša bila bi uvreda. Uz zdrav razum nećete pogrešiti.
.U ruku
Ovo je način na koji sam ja najčešće dobijala bakšiš. Volim ga jer ne može skrenuti u neprijatnu situaciju, a i dalje ste na licu mesta sa gostom i možete mu zahvaliti odvajanjem 10ak sekundi za njega. Mislim da je kod nas gost koji na ovaj način daje bakšiš prosečan građanin (ne naročito upućen u kulturu orijentalnog plesa, ali voli da gleda ples i sluša muzku) koji zaista želi da pokaže poštovanje plesačici. Ne pokušava da je pipne i to mu se čini kao najjednostavniji način da da bakšiš. Bez mnogo filozofije. Upravo ovo je razlog zbog kog volim bakšiš u ruku. Govori mi o tome da gost ima lepo mišljenje o meni, a meni daje priliku da mu zahvalim na ljubaznosti. Ovakvi gosti najčešće začine svoj bakšiš ubacivši neku svoju interpretaciju šimija ramenima što ume da bude stvarno simpatično. Ne znam koliko je ovaj metod zastupljen u drugim zemljama. Bakšiš je naravno uvek dobrodošao, ali ja lično ne volim naročito da dobijam novac nakon nastupa, to mi ubija čar razmene koja se događa između plesačice i posmatrača. Nekada se dešava da gost nakon što preda novac ili na kraju nastupa, ukoliko se tako pogodi, priđe da poljubi plesačici ruku. Po mom mišljenju ovo je jako sladak gest i mene lično usreći više nego bilo koji bakšiš. Jedna negativna strana ovog metoda je u situaciji kada dobijete mnogo bakšiša pa vam budu pune ruke novca i to vas po malo ometa u plesu. Jedno od rešenja je da sami zadenete pare za kostim, a drugo je da imate neku svoju posudu u blizini u koju ćete spustiti novac.
Tegla za bakšiš
Najčešće američke plesačice koje su malo konzervativnije ili starije koriste teglu za bakšiš. Ovo je posuda koja stoji na vidnom mestu u restoranu/kafiću, u koju gostu mogu da ubace bakšiš ukoliko žele. Nema mnogo šta reći u vezi ovoga, osim da se može koristiti i kao dodatni metod uzimanja bakšiša. Recimo pojedine plesačice kombinuju uzimanje u kostim i teglu, jer nisu svi gosti skloni eksponiranju.
Balansiranje poslužavnika
Ovo je jedan od originalnijih načina za koji sam čula pre nekih godinu, dve. Plesačica negde u drugom delu svog nastupa izvodi tačku u kojoj pleše balansirajući srebrni poslužavnik na svojoj glavi od stola do stola. Gosti tada imaju priliku da na njega stave bakšiš ukoliko žele. Teško je reći šta mislim o ovom metodu. Iako delimično deluje kao da prose, plesačice kažu da gosti veoma lepo reaguju. Opet, sve je stvar navike, verovatno.
Korpa za kraj
Opet pomalo čudan metod. Plesačica na kraju nastupa prošeta od stola do stola sa korpom, a gosti ubacuju pare. Meni se ovo nikako ne dopada. Za razliku od prethodnog metoda, koji je ipak na neki način i zabavljački, ovo mi deluje kao čisto prosjačenje. Ali na stranu to, više mi smeta što mislim da je prilično invazivno prema gostima. Neko ko možda ne bi hteo da da bakšiš osećaće se prozvanim ukoliko odbije da ubaci nešto u korpu, sve oči su uprte u njega i sve to mi deluje kao preveliki pritisak. Mislim da se ja ne bih vratila na takvo mesto kao gost. Ma koliko plesačica bila dobra.
Lepljenje za čelo
Ovo sam čula da je čest metod u Grčkoj. Mada zvuči pomalo gadno. Gost lizne novčanicu i zalepi je plesačici na čelo. Ne znam šta se dešava kad jedna novčanica popuni čelo, da li se lepljenje nastavlja na drugim delovima tela ili se čeka da ta novčanica otpadne. U svakom slučaju, sumnjam da bi se većina plesačica osećala prijatno sa nečijom pljuvačkom na svom licu. A opet, stvari uvek treba sagledavati u kulturološkom okviru.
Poslednja reč za goste:
Ukoliko ste došli u orijentalni kafić/restoran, slobodno pitajte konobara kako je najbolje da date bakšiš. A ukoliko unajmljujete plesačicu za neko svoje veselje informišite se direktno kod nje. Na nastupu pratite znake plesačice, i prilagodite se onome što ona smatra prihvatljivim, kako ne biste dovodili ni sebe ni nju u nezgodan položaj. Budite pristojni i imajte poštovanja, ta plesačica je nečija sestra, žena ili ćerka.
Poslednja reč za goste:
Informišite svog poslodavca o tome šta se toleriše, a šta ne, i mere koje ćete preduzeti ukoliko neko bude nepristojan. Postavite svoje uslove i očekujte podršku i zaštitu. Čak i ako se desi da neko nešto pokuša, možete da pokušate da ga izbegnete i nastavite kao da se ništa nije desilo (verovatno je da većina gostiju neće ni primetit), a drugi je da javno obrukate potencijalnog perverznjaka. Vi ste glavne na nastupu i zato budite brze, okretne i uvek na oprezu. Ali pre svega pazite na signale koje odajete i ne radite ništa što ne biste pred svojom porodicom.
Dragi svi, nadam se da vam je (n)ova godina počela onako kako želite da je provedete celu. Ja znam da meni jeste :) 2011. godina je bila puna izazova i poteškoća, ali uz marljiv rad, optimizam, ljubav prema plesu i sjajne ljude postigli smo mnogo više nego što sam i sanjala.
Najpre svim mojim devojkama puno hvala na divnom druženju, trudu, radu, interesovanju i sjajnoj atmosferi u 2011. koje bez vas ne bi bilo. Bile ste mi inspiracija da radim na sebi, zbog vas sam kreirala dvocifren broj koreografija, i stvorila samo naš mali plesni studio i oazu. Vaš napredak me iz dana u dan raduje, a to što ste vi zadovoljne i srećne sa mnom, tera me da radim na tome da i sama budem još bolja. Hvala vam što ste u ovoj godini bile deo sna za koji sam mislila da nije moguć i obećavam da ću dati sve od sebe da vam sledeća plesna godina bude još bolja, zanimljivija i raznovrsnija. Veliki poljubac, srećni praznici i raspust, odmorite mi se, a posle Božića nastavljamo punom parom ♥
Takođe poželela bih puno radosti, ljubavi i uspeha svim sjajnim ljudima koji su bili deo priče o školi Salome, uključujući sjajnu publiku, fantastične instruktore od kojih smo učili, prelepe plesačice s kojima smo delile podijum i divne ljude za koje smo plesale na raznoraznim proslavama i veseljima. Očekujemo još uzbudljiviju plesnu sezonu, i pripremamo brojna inenađenja. Stay tuned :)
Vaša Iris
