Bakšiš (1.deo): da ili ne?

Sastavni deo nastupa orijentalne plesačice je i komunikacija sa publikom. Svrha javnih nastupa u restoranima, kafićima, na proslavama, venčanjima i drugim slavljima jeste upravo zabava za goste i osvežavanje atmosfere. Često je slučaj da je nastup iznenađenje za slavljenika/slavljenike ili za goste, ali takođe postoje i mesta gde su nastupi plesačica redovni na nedeljnoj ili mesečnoj bazi.

Komunikacija sa publikom je veoma delikatna. Želite da ih uključite u performans, da ih zainteresujete, čak i povučete da zaplešu sa vama. Nije lako održati se na toj klimavoj tački u kojoj ste srdačni, veseli, otvoreni, komunikativni i pristupačni, a istovremeno i distancirani i predstavljate ‘zabranjenu terirotiju’. Naročito ne kada (gotovo) celokupnu komunikaciju vršite govorom tela i pokreta.

Kada u celu ovu komplikovanu priču o odavanju određenog utiska kroz ples umešamo i bakšiš, situacija se bitno komplikuje. Na našim prostorima, pa i u svetu u celini, usled raznih predrasuda i mešanja plesova o kojima sam ranije pisala, neki ljudi plesačice smatraju lakim ženama. A kada vlada mišljenje da novac kupuje sve, lako dolazi do nesporazuma. Iz tog razloga na svakoj plesačici je da sama proceni da li će ili ne praktikovati uzimanje bakšiša. Ono što je bitno je informisati se, informisati svoju publiku i odrediti svoju granicu pre nego što nastup počne.

O raznim načinima uzimanja bakšiša pisaću u drugom delu teksta, sada bih se usredsredila na ZA i PROTIV ove prakse.

Bakšiš - بخشش (bakhshesh) - reč persijskog porekla koja se provlači kroz brojne jezike. U našem jeziku je postala sinonim za zapadnjački pojam napojnice, ali u istočnom svetu ona se malo razlikuje. Napojnica se ostavlja recimo konobarima, jer tako nalažu običaji i dobro vaspitanje, dok bakšiš sadrži i dozu zahvalnosti, poštovanja i divljenja. Bakšiš se ostavlja svecima, bogu, umetnicima, pa čak i prosjacima. Onaj ko dariva bakšiš zahvalan je što mu je onaj kome se bakšiš daruje pružio priliku da ga daruje. (U nekim jezicima kao što su grčki i francuski, bakšiš pedstavlja mito.)

Plesačice ne zahtevaju bakšiš od svoje publike, ali on je uvek dobrodošao ukoliko se daje u skladu sa pravilima osnovne pristojnosti. Moje lično mišljenje je da je svaki bakšiš koji se da na način, koji je prikladan i za dečje oči, bakšiš koji je u redu uzeti. Problem je naravno utvrditi šta je u glavi publike i šta ona smatra bakšišom. U nekim primitivnijim krajevima, ljudi očekuju da će za pare koje ostave plesačici moći da dobiju nešto više. Mislim da je na svima nama, ali naročito na organizatorima proslava i vlasnicima kafića i restorana, da goste informišu o tome šta se sme, a šta ne sme. Bakšiš je poklon i gledalac ne sme da očekuje ništa za uzvrat.

U svetu postoji mnogo načina davanja i ostavljanja bakšiša, dok je kod nas ta praksa još uvek slabije razvijena. Delimično zato što se i plesačice plaše da uzmu bakšiš u strahu da će biti pogrešno shvaćene, delimično i zato što gledaoci ne znaju kako da daju novac, pa na kraju odustaju. Nekada ljudi misle da će se obrukati ako daju malo para, a za više nemaju, a povrh svega toga najteže je početi i biti prvi. Zato neke plesačice u inostranstvu obezbede sitniju novčanicu koju joj u sred nastupa neko od konobara da, na način na koji je ona odabrala da prima bakšiš. Na taj način on započinje ‘sezonu bakšiša’ i daje publici do znanja na koji način mogu da joj daju novac. Bakšiš se uvek visoko ceni, jer nije obavezan i to je znak da se publici ples zaista dopao.

Kada uzmete bakšiš uvek je lepo zahvaliti se i verbalno i posvetiti malo pažnje tom konkretnom gledaocu. Ne dugo, 10-15 sekundi je dovoljno. Davanje i uzimanje bakšiša može da bude veoma zabavno iskustvo. Ljudi se uključuju u sam performans, malo đuskaju sa vama, često isplivaju i skriveni talenti gledaoca, kao i komične situacije. Sve je dobro dok ne prelazi granice dobrog ukusa, što se može desiti ukoliko je onaj ko daje bakšiš recimo pijan. Ovo je jedan od argumenata protiv uzimanja bakšiša. Kada neko zavijori novčanicu dajući plesačici do znanja da hoće da joj da novac, nikad ne možete biti sto posto sigurni kakva je to ličnost, da li je popila, da li je nasrtljiva, da li će da iskoristi priliku da vas štipne. Ukoliko procenite da može doći do neprilike prosto ignorišite poziv za bakšiš. Nikakav novac ne može vam nadoknaditi blam koji je pijan ili nepristojan gost u stanju da priredi.

Pre nekih mesec, dva, dok sam plesala, jedan od gostiju koji je sve vreme bio oduševljen, je ustao sa novčanicom rešen da mi da bakšiš. Kada sam prišla, krenuo je da zadene novčanicu u moj brus. Jasno sam mu dala do znanja da ne primam bakšiš tu i da može da mi da novčanicu u pojas ili u ruku, ali on je insistirao, jer je iz Turske. (Da, tačno je da je davanje bakšiša putem zavlačenja novčanica u delove kostima mnogo učestalije tamo, ipak smatram da ni u jednoj kulturi nije normalno niti prihvatljivo da muškarac stavlja ruke u brus plesačice. Bez obzira na to iz koje je zemlje.) Gospodin je odlučio da drugačije neće da mi da bakšiš i seo. Toliko o tome. Novčanica je očigledno bila samo izgovor za pipkanje. Nikad ne dopustite da gost vlada situacijom. Ukoliko je previše napadan bolje je da prestanete da plešete i pozovete nekog od osoblja, nego da sebe dovodite u neprijatnu situaciju.

Ponoviću još jednom – davanje bakiša bi trebalo da bude nešto što je prikladno uraditi i u prisustvu dece. Kada su u publici prisutni parovi ili mešano društvo, dobar ukus nalaže da žena daje bakšiš. Čak iako muškarac želi da joj izrazi divljenje za ples, on bi pare trebalo da da ženi, a ona plesačici. Neke plesačice imaju različita pravila za različite grupe ljudi. Pa tako recimo na slavljima dozvoljavaju da im bakice stavljaju bakšiš u brus. Čak i meni koja sam konzervativna po pitanju primanja bakšiša, i koja sam mnogo puta odbila novac kada je postojala i minimalna šansa da se to pretvori u problem, ovo deluje kao vrlo simpatično rešenje.

Neke stvari u ovom poslu naučimo kroz sopstvene greške, ali kod ovakvih stvari uvek je bolje na vreme ih preduprediti. Neki ljudi će verovatno čak i posle ovog teksta na plesačice koje uzimaju bakšiš lepiti etiketu kurvi (da izvinete). Stoga ću vas podsetiti na to koliko se para ostavlja trubačima, muzičarima i pevačima na slavljima, u znak zahvalnosti i dobre atmosfere. Slično je i sa brojnim drugim izvođačima, pa čak i konobarima. Kada ste naročito zadovoljni uslugom ostavićete im veći bakšiš. Nažalost plesačice koje nastupaju po kafićima i restoranima uglavnom su prilično mizerno plaćene. Vlasnici zahtevaju da ona bude lepa, zgodna, šarmantna, da lepo pleše, da ima uvek svež program i profesionalne kostime, divnu frizuru, raznovrsne rekvizite i dobru šminku, a zauzvrat žele da ih plaćaju što je moguće manje, ako je moguće besplatno da nastupaju, to bi bilo najbolje! Iz ovog razloga plesačice veoma cene bakšiš, kada se daje na pristojan način, i svakako će se truditi da pleše za publiku, bez očekivanja.

Kada se sve sumira treba reći sledeće – uzimanje bakšiša ne bi trebalo da bude obaveza. Uzimajte bakšiš samo ukoliko se osećate dobro s tim, na način na koji vam se sviđa. Muškarci će sigurno pokušati nešto. To je njihova uloga u životu. Ali vi niste dužne da im dozvolite bilo šta, već da budete profesionalac, da od toga zarađujete i da se osećate dobro povodom toga. Zahvalite za novac, verbalno i kratkim posvećenim vremenom. Ukoliko vam se čini da je neko iz publike potencijalni skandal, ignorišite ga, a na svaki pokušaj da uradi nešto što ne želite pozovite nekog od osoblja lokala ili organizatora proslave. Nipošto ne uzimajte bakšiš ako neko očekuje dodatne usluge, uz misao da ćete posle samo pobeći. Ne želite glasine o sebi i lošu reputaciju, a uz to ne znate ni koliko daleko je taj neko spreman da ode. Ukoliko dobro procenite situaciju, a vremenom ćete steći i neko iskustvo u tome, možete uspešno da eskivirate neprijatnosti i da dobijete bakšiš uz puno pozitivne razmene sa svojom publikom. Uzimanje bakšiša na Istoku na recimo svadbama, smatra se da donosi sreću i plodnost mladencima. Odbijanje bakšiša bila bi uvreda za njih. Naravno, naš kulturni okvir je drugačiji, ali smatram da svako mora da odredi svoje granice i poštuje opšta načela dobrog ukusa. Kako plesačice, tako i publika. Samo tako možemo stvoriti sjajnu atmosferu i uživanje sa obe strane.

S druge strane, ako vam ne smeta da vas publika vidi kao prostitutku ili striptizetu u kostimu plesačice ili volite da da vas zadivljeni posmatrači požudno pipkaju, to je vaše pravo. Ipak, većina plesačica su ponosne na težak rad i godine posvećenosti koje su provele u izučavanju i vežbanju orijentalnog plesa i ne žele da ih ljudi mešaju sa drugim profesijama. A ruku na srce nije ni fer prema svim devojkama i ženama koje se toliko trude i bore za dostojanatvo ovog plesa.

I na kraju, nadam se da će se kultura ‘bakšišovanja’ proširiti i na našim prostorima, ne toliko zbog novca (koji kao što sam gore navela uopšte ne mora da bude veliki, čak i simboličan je dovoljan), već zarad toga da se odnos prema plesu, plesačici i uživanje u autentičnoj atmosferi koju plesačica stvara najzad bolje razume.

U drugom delu predstaviću brojne načine uzimanja i davanja bakšiša.

Ples u tajnosti, krišom od najbližih

Imena u tekstu su izmenjena zarad privatnosti devojaka i žena, koje su odlučile da se oglase.

Najčešće su predrasude o svetu oko nas nešto što samo nama samima sužava vidike i ograničava širinu slobodnog života. Predrasude mogu druge da povrede ili uvrede, ali tu se uglavnom završavaju. Ipak, postoje ljudi koji usled neznanja uskraćuju svojim dragim osobama sreću. U priči o orijentalnom plesu žena nikad nije izolovana. Okruženje će nužno reagovati na tu njenu novu zanimaciju i ljubav, pozitivno ili neutralno, a nekad i – negativno.

Svi mi želimo da svoje radosti, ljubavi i strasti podelimo sa onima koje volimo, ali nekada oni koje volimo ne mogu ili ne žele da nas shvate. Iznenadiće vas koliko je to čest slučaj. Nekada žene odmah naiđu na zid, a nekada se on gradi vremenom. Činjenica je da mnoge od njih nepravedno bivaju osuđene i primorane da se odreknu onoga što vole – ili krenu drugim putem, putem skrivanja plesa od porodice, partnera i prijatelja. Smatram da je ovo jako težak put. Ne samo što ove žene moraju da nose teret bola neshvaćenosti od svojih najmilijih, već zbog toga propuštaju da s njima podele i brojne srećne trenutke koje im plesanje pruža. Skrivanje muzike, kostima i nastupa, kao i ćutanje o svemu ume da bude poražavajuće. Bilo je trenutaka u kojima sam se i ja tako osećala i moram reći da mi je to bio strašno težak period. Zato sam rešila da podelim iskustva nekih devojaka i žena koje širom naše zemlje pohađaju časove plesa u tajnosti od svojih bližnjih.

Danica, 18 godina, iz Beograda, krila je od tate da ide na časove orijentalnog plesa. Kada sam je pitala zašto, rekla je da on ima neverovatne predrasude o plesu. “On smatra da ples ponizava ženu i posmatra ga kao jedan vid striptiza”, rekla je Danica. Ona je uprkos tome nastavila da uči ples, jer smatra da je ženstven i zanimljiv, a uz to želela je i sama da vidi o čemu se radi i dokaže ljudima da to nije ’prljav’ ples. Moja poruka za Danicinog tatu i sve zabrinute roditelje bila bi da pročitaju ovaj tekst u celosti, obiđu jedan čas orijentalnog plesa i pomognu svojoj ćerki da odabere što bolju školu. Ples je zdrav vid rekreacije i sjajna antistres aktivnost.

Nevena, 25 godina, je iz Crne Gore gde je i odrasla. Kaže da je sredina dole dosta konzervativnija nego ovde, u Beogradu. Ona nije krila da se u slobodno vreme bavi plesom, ali se njen najstariji brat tome aktivno protivio. Zbog toga je ona uprkos velikom talentu o kom svi koji je poznaju pričaju, morala da se ograniči na salu za vežbanje i uskrati sebi radost javnih nastupa. Ona je još od malena sanjala da bude plesačica. Kada je došla u Beograd i upisala se u školu orijentalnog plesa potpuno se zaljubila. “Nisam propuštala treninge, uživala sam u muzici... Baš sam se pronašla, to je bilo to.” Nažalost usled pritiska i ograničenja, Nevena je na kraju odustala od plesa. Ono što bih rekla Neveninom bratu i svoj drugoj braći na svetu je da ne ruše snove svojim dragim sestrama, ako se prethodno ne potrude da otkriju nešto više o njima. Svako ima pravo da sanja i bori se za svoj san, dovoljno je prepreka oko nas, podrška najbližih je svakoj devojci i ženi dragocena i ne smete im je sebično uskratiti.

Ljilja, 50 godina, iz Beograda krije od svih da se bavi plesom. Kada je počela da se bavi plesom nije krila, ali kako je ubrzo usledilo neodobravanje, ples je prekrstila u pilates. “Nerado pričam da vežbam ples, jer me svi gledaju podozrivo i lepe za mene svoje bolesne seksualne fantazije, u fazonu čim igram to znači da sam okurava, neki su u fazonu: fuj turska muzika.” (Moram jednom da istražim zašto ljudi toliko vezuju orijentalni ples za Tursku umesto za Egipat..) “Igram zato što se osećam bolje u svakom pogledu, pre svega telo mi prostruji i razgibano je što mi je veoma važno jer puno sedim u toku dana, podsetim se da sam žena (što obzirom na život koji vodim često zaboravim), samo ples mi nije dosadan (aerobik i sl. mi deluju besmisleno i beskrajno isprazno), plešem i zato što znam da podržavam pozitivnu energiju ovog grada, a ja se uključujem samo u stvari u koje verujem. Ples je nekada imao funkciju povezivanja sa Božanskim, a time i sa izlečenjem ili iznalaženjem odgovora na duboka pitanja koja racionalna misao ne može dokučiti. Želim da što više ljudi dolazi na ples, onda ne bi sedeli ispred tv-a koji pravi pire krompir od mozga i smlavljuje volju za dobrim životom, i ubija volju za životom uopšte. A posebno mi se svidja što ima i starijih žena kao što sam ja... znači ne forsira 'Hitler jugend stil'.” Svima iz Ljiljine okoline bih volela da poručim da čuju pravu poruku plesa i neverovatno pozitivnog uticaja koji on ima na živote žena, umesto da prave neke svoje projekcije na osnovu predrasuda, okorele u neznanju.

Pre par godina upoznala sam i jednu simpatičnu devojku – Maju – koja je imala oko 25 godina. Počela je da uči orijentalni ples i nakon nekoliko časova rekla mi je kako se njen dečko buni što uči te ‘turske gluposti’, umesto domaće srpske folklorne igre. Posle desetak dana prestala je da dolazi na časove i više je nikad nisam videla. Mislim da je ovo potpuno izlišno komentarisati. Svaki ples nosi neku svoju vrednost, a netolarancija prema bogatstvima bilo koje kulture me strašno ljuti. Ne vidim po čemu je naše nasleđe bolje od nasleđa bilo kog drugog naroda, u pitanju je čista pristrasnost na osnovu mesta na kom se takva osoba slučajno rodila.

Negativne reakcije ljudi iz okruženja, uglavnom su iz najbolje namere. Prijatelji i porodica žele da zaštite dragu osobu i u grču i strahu od svega što spoljašnji svet pruža postavljaju prepreke. Ovo je najčešće slučaj sa roditeljima, koji misle kako je ovo vulgaran ples koji će njihove mlade neiskusne ćerke gurnuti u promiskuitet. Istina jeste da je ženstven i senzualan, ali ništa više provokativan nego recimo latino plesovi. Zapravo kostimi koje nosimo u orijentalnom plesu uglavnom i prekrivaju više nego latino kostimi, a uz to nema muškaraca niti prilike za stiskavac. S druge strane otpor okoline može doći i od dece, koja se često stide svojih roditelja i njihovih znaka života uopšte. A da ne pričam o situaciji kada je u pitanju nešto što je tabu tema. U igri je uvek i ljubomora od strane dečka ili muža o kojoj sam pisala u članku Upomoć, moja žena je plesačica!!!, a može se javiti i ljubomora kod drugarica, sestara i drugih žena iz okruženja, koje će se uplašiti da ćete postati zavodljivije od njih i automatski im preoteti muškarce. Istina je da neke zaista s tom željom i krenu u potragu za plesnom školom, ali ja lično, a nadam se i druge škole, osim učenja plesnih pokreta, vršim i edukaciju polaznica o duhu orijentalnog plesa, stoga one koje ipak žele nešto provokativnije nastave svoju potragu na drugom mestu. Po mom mišljenju to je fer za obe strane, nema zavaravanja, niti neprijatnih situacija.

Sumirala bih za kraj razloge zbog kojih ne bi trebalo da osećate bilo kakav strah, brigu ili sramotu što se vaša draga osoba bavi orijentalnim plesom:

Prava orijentalna plesačica nije striptizeta. Ne skida odeću i ne otkriva ni jedan intiman deo tela. Mnogo više golotinje se može videti na bilbordima i reklamama, na žurkama i na ulicama leti, nego na jednom času ili nastupu orijentalnog plesa. Autentična plesačica se ne šeta u kostimu kada ne nastupa. Ne dodiruje gledaoce iz publike, kao ni svoje telo. Grudi ne baca u lice gledaoca i ne dozvoljava da oni dodiruju nju. Verujem da plesačica koja ne bi svoj ples izvela pred svojom porodicom ne bi trebalo ni da pleše. Takođe, ples za momačke večeri i druge isključivo muške zabave koje uključuju iskakanje iz torte jesu teritorija striptizeti. Prvo, neukusno je za jednu umetnicu da pleše pred grupom isključivo muških gledaoca, a drugo – nebezbedno je. Ne kažem da su devojke koje se bave ovom vrstom nastupa nužno striptizete i prostitutke, ali za one koji žele da grade ugled i imidž na umetničkoj plesnoj sceni to zaista nije neophodno, a ni poželjno. Orijentalni ples ostaje izvan toga i vreme jeda šira javnost to počne da prihvata.

Koliko vremena mi je potrebno da naučim osnove orijentalnog plesa?

Ovo je pitanje koje mi često postavljaju, što buduće učenice, što svakodnevno radoznali ljudi. Teško je dati jednostavan odgovor na ovo pitanje.

Prvo, bitno je da odlučite šta je vaš cilj. Da li ples učite rekreacije radi, želite da naučite da plešete za svoju dušu ili hoćete da pokušate da od sebe stvorite ozbiljnu plesačicu? Druga stvar je koliko vremena i pažnje posvećujuete plesu. Na časovima ćete učiti nove pokrete, ali koliko ćete ih brzo usvojiti zavisi i od vašeg truda i samog tela. Sat, dva ili tri nedeljno dobro organizovanih časova odgovarajućeg tempa učiniće da postepeno usvajate pokrete, uvežbavate ih i učite da ih izvodite u kombinacijama. Ipak puko odrađivanje časa, pa čak i sa velikim talentom i trudom biće uglavnom dovoljno samo u rekreativne svrhe.

Veće ambicije zahtevaju i veće angažovanje. Iako može delovati dosadno, beskrajno ponavljanje i najjednostavnijeg pokreta podariće vam sigurnost i tehničku preciznost. Tu je i mišićna memorija - kada neki pokret ponovite dovoljan broj puta on prestaje da dolazi ‘iz glave’ i postaje prirodan, automatizovan. Tada možete više pažnje da posvetite stavu, rukama i sl. Orijentalni ples je konstantan multitasking, a pošto mozak ne može u isto vreme da misli na dve nove stvari i obe ih izvodi, usavršavanje jedne će vam omogućiti da se posvetite i drugoj naknadno.

Nisu u pitanju ni samo pokreti, slušanje muzike i upoznavanje orijentalne kulture pomoćiće vam da osetite duh plesa, da dobijete inspiraciju, ideje i dozvolite plesu da preuzme kontrolu. Slušanje muzike pomaže da naučite neke muzičke obrasce koji se ponavljaju, upoznate se sa popularnim i legendardnim pesamama, upijete specifičnost muzike, emocije i naviknete se na različite instrumente. Postoje neke plesačice, čak profesionalne, koje se bave nastupima, a ne znaju apsolutno ništa o običajima, kulturi i istoriji plesa. Mislim da je to strašno ružno, jer ovo je profesija kao i svaka druga. Ne možete da budete advokat ako ne poznajete istoriju prava, etiku pravnog ponašanja i pravni rečnik. Slično je i sa lekarima, arhitektama, slikarima, pa i plesačima. Mišljenja sam da u svetu brze i nabujale evolucije plesa niko nije dužan da se drži klasičnih stilova, ali da ipak mora da poznaje bar neke osnovne činjenice.

Pored svega ovoga, veliku ulogu igra i način rada u vašoj školi. Nije svejedno da li ćete da učite postepeno ili sve odjednom, bez objašnjenja i gradacije. I mozgu i telu je potrebno vreme da obradi i prihvati svaki novi pokret. Neki pokreti krenu odmah, a za neke je potrebno vreme da se slegnu i onda kroz neumorno vežbanje u nekom trenutku samo ‘kliknu’ i prorade.

Da se vratim na osnovnu temu. Recimo da prosečna osoba koja krene na časove plesa postavi pitanje koje je i naziv ovog članka. Ona najverovatnije želi da nauči osnovne pokrete plesa i da bude u stanju da ih koristi sama. Okvirno gledano oko godinu dana je neki period tokom kojeg je moguće naučiti sve osnovne pokrete kojih je jako puno, uz neke njihove varijacije, kretanja i načine kombinovanja. Sve ovo neophodno je ponoviti nebrojeno puta u nebrojeno varijanti kako bi polaznica na kraju te godine bila u stanju da se sama uspešno snađe uz neku pesmu. Ovaj period je naravno individualan i kod nekog je kraći, a kod nekog duži. Osim tehnike, marljivosti i talenta, bitno je i naučiti da se opustite kako bi ples prirodno mogao da teče kroz vas. Ovo je možda najteže od svega, jer zahteva strpljenje, ljubav prema plesu i duboko prihvatanje sopstvenog tela. Za ovaj stadijum smatram da je potrebna velika motivacija iznutra i podrška instruktora.

Nakon tih (okvirnih) prvih godinu dana počinje dublje poručavanje plesa. Učenje različitih stilova, složenijih pokreta i kombinacija i stilizacija plesa. I taj proces se nikad ne završava. Ma koliko dugo se bavili plesom, par meseci, godina ili decenija, nećete moći da kažete da ste stigli do kraja i da ste naučili sve što postoji. Orijentalni ples sadrži jako puno stilova, a kao što sam rekla evoluira iz dana u dan i stvara nove stilove i proširuje spektar pokreta, pomera granice kroz fuziju sa drugim plesovima i obicima umetnosti. Smatram da nikad nije dobro učiti od nekog ko i sam nije učenik i ko se neprestano ne usavršava. Ukoliko učite od osobe koja misli da zna sve, sigurno je da će u nekom trenutku početi da vas usporava i da vam uskraćuje znanje iz straha da je ne prevaziđete. Ali ako konstantno napreduje, uvek će imati nešto novo da vam ponudi.

Još jednom bih istakla da dužina vremena učenja plesa ne da nije jedina, već verovatno nije ni najvažnija varijabla u jednačini. Gustina i kvalitet iskorišćenosti tog vremena uz talenat i zalaganje otprilike sačinjavaju pravi odgovor na vaše pitanje s početka. Uvek je bitno imati na umu da kad pomislite da znate sve potražite nekog malo boljeg od sebe i vidite koliko još toga ne znate. Ovo ne bi trebalo da bude obeshrabrenje, već da otvori nove horizonte. Posle svake dobre radionice koju pohađam, delimično se osećam skrhano kad vidim koliko toga još ne znam, ali i veoma motivisano i inspirisano da nastavim da se usavršavam. Baš iz tog razloga orijentalni ples nikad ne može da dosadi, a jednom kad uđete u taj svet, pitanje ‘koliko vremena mi je potrebno da naučim osnove’ pretvoriće se u ‘koliko života bih želela da posvetim ovom plesu’. :)

Zašto su profesionalne plesačice skupe?

Mislim da sledeća poruka koja kruži fejsbukom u poslednje vreme zaslužuje da se nađe ovde:

If you ask yourself why dancers charge so much for performances and Workshops etc. We don't get paid vacation, we don't get paid sick days, we don't get bonuses for outstanding performances nor for Christmas. We don't have insurance plans nor do we qualify for unemployment. We sacrifice our family on special days so that we can bring happiness to others. Illness or personal affairs are not excuses for a bad performance. Next time you ask, remember that dancers are dancers because of the love of music, movement and expression but that love doesn't pay debts!!! Re-post if you're a dancer!

Za one koji ne znaju engleski evo i prevoda:

Ako se pitate zbog čega plesači(ce) naplaćuju tako mnogo za svoje nastupe, radionice itd. Mi ne dobijamo plaćeni odmor, ne dobijamo plaćeno bolovanje, ne dobijamo bonuse za fantastične nastupe ili za Božić. Nemamo osiguranje niti dobijamo posao preko biroa kad smo nezaposleni. Žrtvujemo svoju porodicu onim posebnim danima kako bismo drugima doneli sreću. Bolest i lični problemi nisu izgovor za loš nastup. Sledeći put kada ovo pitate, setite se da su plesačice plesačice zbog ljubavi prema muzici, pokretu i ekspresiji, ali ta ljubav ne plaća račune. Prenesite dalje ako ste plesač(ica).

Mogu li da se prebacim u vašu školu plesa?

Dešava se da se jave devojke koje su već pohađale časove plesa u nekoj drugoj školi i sada žele da se prebace kod nas. Evo dok ovo pišem jedna mi se javila, pa je red da kroz ovaj post obuhvatim odgovore za sve :) Razloga za prelazak je puno - promena mesta boravka, pauza u treniranju od par meseci ili godina, neodgovarajući stil rada u pethodnoj školi, termini časova koji više odgovaraju, prekid rada prethodne škole itd. Pitanje je redovno isto – ja sam trenirala toliko i toliko da li mogu da se ubacim kod vas u odgovarajuću grupu?

Ono što uvek pitam devojke je gde su učile ples, jer su metode rada u školama različite. Već sam imala nekoliko slučajeva kada su devojke trenirale duže vreme negde, ali nisu naučile ni jedan pokret pravilno usled činjenice da se u prethodnoj školi odmah plesalo, bez postupnog i detaljnog učenja tehnike. Kod nas se tehnika veoma ceni. Od osnovnih pokreta radimo svaki polako i detaljno dok ga svi savršeno ne uvežbaju. To kasnije olakšava plesanje kombinacija, a u grupnim koreografijama nema problema u usklađivanju, jer su svi naučili pravilno i identično. Najteže je ispraviti pogrešno naučeno, naročito ako vas je neko prethodno ubedio da je to pravilno.

Druga stvar koja se često javlja kao problem su ruke. Trudimo se da od prvog časa počnemo da učimo da kontrolišemo ruke i učinimo ih elegantnim ukrasom. Neke devojke budu iznenađene što se na to uopšte obraća pažnja, jer su navikle na malo grublji način rada. Kod nas se gaji kultura ženstvenosti i elegancije. Moraćete da naučite da kontrolišete ruke, ako želite da se bavite orijentalnim plesom.

Razloga za menjanje škole jeste puno, ipak činjenica je da se iz dobrih škola retko odlazi. Ako odlazite iz svoje škole razmislite koji su razlozi za to i budite spremni da se eventualno suočite sa novim načinima rada. Po sebi znam da je biranje instruktora veoma delikatan posao. Kao i biranje recimo zubara. Instruktor plesa je osoba kojoj dajete svoje vreme, novac i poverenje i očekujete najbolje. Časovi plesa ne smeju biti samo puki časovi plesa, već jedno celokupno kulturno, mentalno i fizičko iskustvo koje će vam pružiti najbolji užitak i utočište od svakodnevice.

Sve devojke su bez obzira na iskustvo dobrodošle u našoj školi. Ipak, dužina prethodnog treniranja nije garancija za upadanje u neku stariju grupu. Ono što je uslov jeste pravilno izvođenje svega što je ta grupa do tad naučila. U suprotnom moraćete da se vratite korak unazad i naučite ono što ste propustile. Znam da nekad nije prijatno otkriti da nešto što ste mislile da radite kako treba nije dobro, ali ovo je itekako bitno. Prvo, pogrešnim izvođenjen određenih pokreta možete da se povredite. A drugo ispašće smešno ako svi znaju da rade nešto u grupnoj koreografiji, a vi ne.

Iz svih ovih razloga na pitanje ‘da li mogu da se ubacim tu i tu grupu’ moj odgovor je uvek isti. Dođite na jedan trening i odradite ga s nama. Tako ćemo obe moći da vidimo kako se uklapate, da li ste na višem ili nižem nivou od onog što ste mislile i da nađemo odgovarajuće mesto za vas. Druga opcija je da uzmimate privatne časove ili da uzmete nekoliko privatnih časova da popravite neke nedostatke i sustignete željenu grupu ukoliko vam fali za malo, pa da se onda priključite njima.

Najbolje je da dođete da vidite čas i atmosferu, da odradite trening i da popričate sa devojkama, naročito sa onih par koje su bile u vašoj koži i nakon toga odlučite da li vam se dopada :)

Reč učenice: Nina (Zahra) - 2.deo

**~~**Moj orijentalni svet No 2. **~~**

by Николина Челебић on Tuesday, 1 November 2011 at 05:49

 

Trenutno "patim" od nesanice pa rekoh da žvrcnem nešto fino.

Pošto će 3.11. biti tačno 9 meseci kako se  bavim orijentalnim plesom htela sam da izbacim još jedan tekstić o tome. Koliko samo pričam o tom plesu čovek bi pomislio Boooog zna koliko se time bavim, ali.. da.. to je SAMO  9 meseci :) I to ne bilo kakvih 9 meseci! Neee, neee!! Vrlo radosnih i uspešnih 9 meseci! 9 meseci! 9 meseci! Još samo beba da zakmeči i to je to :D hahaha to je neka naša interna šala u plesnoj školi za tu bebu. Hehe :) Elem, šta bih mogla lepo da kažem ovoga puta, a da bude jednako dobro kao onaj prethodni tekstić (da ne kažem memoar) koji sam prepisala iz srca pre par meseci?! Hahahaha, teško da ću uspeti da postignem taj uspeh, ali, to sam ja pa hajde da pokušam. :)

Prvo bih želela da kažem da sam imala tu čast da putem plesa upoznam mnogo divnih osoba i malo je reći da sam presrećna jer ih imam u mom maaalom šašavom životiću. Svi mi delimo istu ljubav prema plesu i ta energija u našem plesnom studiju ne može da se opiše rečima, to mora da se oseti. Pre mesec dana smo se preselili u našu salu i sada smo svoje na svome, kao što sam jednom rekla imamo odrešene ruke i vetar u leđa. Neeeema više nesrećnih gazdarica da nam kradu osmehe i nanose tamne oblake na našu vedrinu. Hahahha :D Studio je još uvek u fazi opremanja, ali polako i sigurno se privodi kraju i tada ćemo da imamo svečano otvaranje (sa sve seckanjem crvene trake) i žurkicu. Yeah! Nema veće sreće od moje kada sam pre par nedelja došla na čas i videla da je sala okrečena u moju omiljenu boju (ha - čik pogodi koja je to boja..hhihihi). Iris mi je zamaglila oči izjavom da će da kreči u boju peska. Tada sam skroz odbacila ideju o tome da nam sala bude rozLa. Neću da opisujem studio, biću slobodna da pozovem sve koje to interesuje da dođu i vide kako izgleda. Zaista je savršeno i volim što gde god da se okrenem vidim deo  nas. 

Prošle nedelje smo imale neplaniranu pauzu od nedelju dana i tada sam shvatila da mi je život bez plesa nepotpun. Postao je deo moje svakodnevnice, što preko časova, što preko silnih tekstova koje čitam o plesu, što preko muzike koju svakodnevno slušam, što preko klipova koje gledam i uživam u svemu tome. Obično bude tako da ono što svaki dan radiš nekako ti dojadi, smuči ti se, ali ovo... Naprotiv! Što više plešem, slušam, čitam i gledam to više volim :) Imam tu nesreću da mi je trenutno kompjuter pokvaren (nemam zvučnu karticu) i ne mogu da slušam, a samim tim ni da gledam klipove i zaista mi fali. Tako povremeno ugrabim sestrin ili dečkov komp pa se nauživam. Izbombardujem svoj fb da bi mi klipovi ostali da mogu drugi put da ih gledam i/ili slušam i znaaaam da mnoge i smaram, ali mene nije briga. Hahaha! Hide opcija je super stvar :)

Evo i ovog trena slušam mjuzu preko mp3-a i đuskam sedeći. xD

Naviru mi tako ideje o koreografiji, što smatram normalnim kada si toliki zaluđenik kao što sam ja. Trebala bih da ih "bacim na papir" jer je nemoguće sve to tek tako popamtiti. Baciću se na to ovih dana sigurno. Verovatno će zbog ove moje izjave moja Iris biti prezadovoljna :*  Šta ću, ne smem da obrukam moju levu štrebersku stranu. Hehehehe, naša mala Minči, Mira i ja smo sa Irisine leve strane i mi smo štreeeebeeerkeeee xD I baš nam je superiška. Hihihihi :) 

Imam toliko toga da pišem, samo skačem sa teme na temu. Ha, ovog trenutka je počela pesma uz koju sam poželela svoj prvi solo :D To će da bude žešće đuskanje, već vidim ljude na nogama koji skakuću i tapšu :D FRIK - ZNAM! Hahaha!

Čak sam poželela da imam koreografiju sa mojom Njumom jer su nam konstitucija i visina gotovo iste, čak i ličimo u faci, pa je to baš fina kombinacija. Pao mi je na pamet i jedan fini dens sa mojom Minči. Hahaha! Dobro, znaaaam, žešći sam zaluđenik i moooram da se strrrrpim, bla bla bla bla blaaa... :D Samo što bih ja sve to odmah i sad xD 

Moram da napišem par redova o Mini!!! To je naše Minče mezimče! Ima samo 8 godina i redovna je na časovima. Dobro, dešava se da ponekad izostane sticajem nekih okolnosti. Po pitanju plesa je skroz JA u mini izdanju :D Mi zauzimamo već pomenutu levu štrebersku stanu :D  Minči je moja mala Hello Kitty rozLa princezica, volimo da se fotkamo, da poziramo, da se smejemo, kreveljimo....... Hihihihi! Pre mesec i po dana smo imale humanitarni nastup u Gaučosima i Minči je bila iznenađenje i zvezda večeri! Pošto je koreografija grupna mi smo komotno mogle da se sklonimo u stranu i prepustimo podijum Mini jer je pobrala sve simpatije i dobila najveći aplauz. Ja sam se čak jednog trenutka pomerila u napred jer je jedna žena zavirivala, nije videla Minči od mene, pa rekoh da joj učinim da se ne muči xD Možeš da zamisliš kakvo je to iskustvo za devojčicu od 8 godina. Duša naša mala :* 

Moje devojke iz Zahre i ja smo konstatovale da, ako na čas dođemo neraspoložene, ljute, besne, očajne, posle časa odlazimo nasmejane, vedre i čile. To je jedan od zilion razloga zbog kojih volim ovaj ples. Iskreno rečeno, prezadovoljna sam jer smo se nekako zbližile, opustile i drugarski smo nastrojene. Među nama ne postoji nikakva negativna energija i neki vid zavidnosti kao što sam imala priliku da čujem da u mnogim plesnim školama postoji. Nadam se da toga neće biti kao ni do sada! Ovako nam jeeee savršeno i neka tako ostane :)

Eto, od silnog piskaranja i pregršt misli izgubila sam smisao na trenutak. Hahaha! Moraću da se dopunjujem ili će da bude još po neki tekstić o ovome. Štooo da neee???? :) :P

U suštini, želim da kažem da sam potpuni zaljubljenik u orijentalni ples, da je ta ljubav iz dana u dan sve veća i veća... Preporučujem svim damama da se oprobaju jer jednom kada pogledaju sebe u ogledalu dok plešu kasnije će sebe da gledaju lepšim očima i sa ponosom i, sigurna sam, to ogledanje će da bude često.  Ništa lepše nema od graciozne, zanosne i elegantne žene, a to moj orijentalni ples pruža. Oprobajte se i zavolite sebe! Naravno, ako već volite sebe to stanje takođe može biti promenjeno. Ja sam mislila da sebe ne mogu da volim više od pre 9 meseci, ali sam se uverila da i te kako mogu :) 

Moram još da dodam to da sam presrećna jer mnoge moje poznanike, drugare i prijatelje orijentalni ples odmah asocira na mene, kao i mačke (naaaravno) i rozLa boja iiiiii bebe iiiiiii... ma  to nije tema. xD  Dešavalo mi se da mi na Wall-u osvane po koji link koji ima veze sa plesom i mnogo se tome radujem i oduševljavam!!! *:) Mada, nije ni čudo kada sam ljudima isprala mozak :P Frik sam, znaaaaaaaaaaam. Hihihi!! Hajde, da ne dužim više, prošli put su mi se žalili ljudi na "otpale oči". ;D  Bye :*

Ples sa velom

Moja grupa Zahra počinje svoju prvu koreografiju sa velom, pa sam rešila da napišem par reči o plesu sa ovim rekvizitom.

Ples sa velom je jedan od najglamuoznijih i vizuelno najimpresivnijih grana orijenalnog plesa. U stanju je da oslikava širok spektar osećanja – romantično, spiritualno, misteriozno, dramatično, nežno, lepšavo.. Baratanje velom trebalo bi da odiše lakoćom, a kretanje plesačice elegancijom i sofisticiranošću. Korićenje vela u plesu donelo je veliko osveženje i obogatilo plesni vokabular na lirski način. Ipak, veo se ne uzima kao sastavni deo klasičnog orijentalnog plesa.

Korišćenje vela u orijentalnom plesu popularizovala je legenda XX veka – Samia Gamal. Postoji dosta slika, statua i drugih dokaza korišćenja vela i marama u poziranju i plesu u prošlosti, međutim Samia je prva uvela veo u ples na način sličan onom kako ga danas koristimo. Istorijski izvori pominju poznatu rusku balerinu – Ivanovu – koju je egipatski kralj Faruk unajmio da da podučava njegove ćerke plesu. Ona je navodno učila i Samiju Gamal kako da koristi veo, ne bi li popravila i obogatila korišćenje ruku, u toku 40ih godina XX veka.

Samia Gamal počela je da izvodi ples sa velom u egipatskim pozorištima i klubovima, zatim u Americi i u francuskom filmu Ali Baba i četrdeset razbojnika, koji je zatim izvožen u druge zemlje. Tako se ples sa velom proširio i druge plesačice su počele da ga prihvataju.

Veo je naročito dobro prihvaćen u Americi, na koju je veliki uticaj imao i Oskar Vajld sa svojim delom ‘Ples sedam velova’, i holivudska vizija drevnog Orijenta, koja je bujala idejama o bogato kostimiranim haremskim plesačicama, koje skidaju veo po veo plešući s njima (slike koje predstavljaju ovakve scene uglavnom su slikali muškarci koji nikad zapravo nisu ni prišli haremu, ali su moderne bajke i bujna mašta bile dovoljna inspiracija). Tu su bile i razglednice sa ženama umotanim u velove u raznim plesačkim pozama. Usled kreativnosti i punoće boje koji idu uz veo i priče mističnih žena sa Istoka, lako je videti kako se ovaj rekvizit primio u pozorišta u Americi i ostatku sveta. Kada su Little Egypt i još par žena sa njom došle u Ameriku da šire kulturu orijentalnog plesa na Svetskom sajmu u Čikagu, striptizete i plesačice po noćnim klubovima pozajmile su orijentalni ambijent i tematiku za svoje nastupe, a naročito skidanje velova koje su koristile da uz jeftinu mistiku začine nastupe za svoju publiku. Orijentalni ples započeo je svoj proces degradacije u svesti prosečnog Zemljanina.

Na Istoku ples sa velom nikad nije prihvaćen, pa čak ni danas ga ne razumeju i jako slabo izvode. Arapske plesačice veo koriste uglavnom samo za ulazak nakon čega ga bacaju i nastavljaju ples bez njega. Na Istoku veo se smatra odevnim predmetom, a igranje sa njim uz lagano odbacivanje ravno je striptizu. Bez obzira koliko dugo da je veo deo savremenog plesa, na Orijentu se i dalje smatra neukusnim.

Nakon što je ušao u svet orijentalnog plesa, veo su preuzele striptizete, a kasnije je ušao i u druge plesne forme uključujući i balet. Jasno je da ples sa velom nije tradicionalna forma orijentalnog plesa, s obzirom na činjenicu da nema neprekidnu istorijsku nit. Međutim on se ipak kroz različite oblike provlačio tu i tamo, i u XX veku doživeo svoje ponovno rođenje.

U Egiptu ples velom je, kao što sam pomenula,  veoma primitivan i praktično ne postoji. Nakon kratkog uvoda tokom kog plesačica ulazi na plesni podijum i obilazeći ga obeležava svoje plesno područje, veo biva odbačen. Kako biste zaista osetili koliko je evoluirao tokom godina i decenija, potrebno je da pogledate američke i evropske plesačice, koje su ovaj rekvizit prihvatile i nastavile da razvijaju tehniku plesa s njim do perferkcije. Plesačice po nekad plešu celu tačku sa velom ili ulaze vela zadenutog za pojas pa ga u nekom trenutku u sred nastupa izvlače i plešu s njim. Postoji takođe mnogo načina da se veo upotrebi kao ogrtač, uglavnom uz mistične pesme plesačica će da se krije iza vela i povremeno izvuče neki deo tela nakon čega će u nekom trenutku potpuno da ga otvori i nastavi ples slobodno ga vrteći i koristeći.

Danas se na Zapadu ples sa velom smatra neverovatnom umetnošću, za koju neophodno savladati veštinu elegantnog kretanja, okreta, gracioznih ruku, posedovati koordinaciju nogu i ruku, kreativnost i slobodu. Uz to ples sa velom je postao čitava nauka u smislu odabira materijala, oblika vela i dimenzija u zavisnosti od figura koje se izvode. Iz njega se izrodio i ples sa dva vela, lepeza-velovima, poi-velovima itd. Veo se smatra produžetkom tela plesačice i kao takav, ona teži da ga oseća prirodno kao i recimo svoje ruke. Na taj način stvara se jedinstvo sa rekvizitom koje olakšava dočaravanje fluidnosti i mekoće plesa sa njim.

 

Statua sa desne strane predstavlja plesačicu zavijenu u veo. Načinjena je u bronzi, a datira iz drugog ili trećeg veka pre nove ere. Ispod nekoliko slojeva tanke odeće koju nosi može se prepoznati lepo građena figura. Veruje se da je ova plesačica bila jedna od profesionalnih zabavljačica, kombinacija plesačice i mimičara (klovna), po kojima je grad Aleksandrija bio veoma poznat u antičko doba.

 

Ples sa velom je bitno izvoditi s ukusom, uz preveliku dozu akrobatike i rekvizita ples se lako može pretvoriti u cirkusku tačku. Tada se gubi njegova umetnička i emotivna vrednost. Za usavršavanje plesa sa velom potrebno je dosta vežbe, kao uostalom i za sve drugo, ali trud se isplati. Što više vežbate, to će kretanje, rad sa velom i sam koninuitet plesa izgledati fluidnije što daje lepotu pokretu i olakšava interpretaciju muzike. Ukoliko želite da plešete sa velom, ali se plašite da time narušavate autentičnost plesa, setite se samo toga da je ples kao živo biće, prolazi kroz faze, evoluira i menja se, ali time ne gubi na kvalitetu. Sve što radite iz duše, a uz najbolje namere, dovoljno je autentično i za najvećeg tradicionalistu.