Evo još jednog teksta moje drage učenice, a sada i prijateljice, Ane Pavlović u već dobro poznatoj rubrici na našem sajtu – reč učenice.
***
Šta mi je bilo omiljeno u 2012.-toj godini?
Drage moje, dugo sam razmišljala o ovome. Tražila pravi odgovor, ali iskrena da budem – ovo je jedno od težih pitanja koje sam dobila u poslednje vreme. Teško je odgovoriti u jednoj rečenici, mnogo toga se dogodilo u 2012.-toj, stoga – kakvo pitanje, takav i odgovor
Početak 2012.-te godine je obeležila moja čvrsta odluka da učinim nešto što će promeniti moj dotadašnji život, samo nisam bila ni svesna koliko će se moj život ZAISTA promeniti…
Ja, kao majka dvoje dece, sa “čudnim” radnim vremenom i “odličnim” izgovorima, uljuljkala sam se u kolotečinu svakodnevnice… Pustila sam da vreme prolazi, da se kilogrami “lepe” i svakim danom sam postajala sve tromija, bezvoljnija i nezadovoljnija svojim životom.
S obzirom da imam porodicu koju volim, da radim posao koji volim i da sam uvek imala višak energije i pozitivan stav o životu – ovo stanje u kom sam se našla, nikako mi nije prijalo….
Bila mi je potrebna promena – pod hitno!
Početni korak bila je DIJETA! Novi režim ishrane, prilagodjen meni, pomogao mi je da se, delimično, rešim viška kilograma koji me je mučio.
Zatim, trebalo je “pokrenuti se”, vratiti onu nekadašnju energiju i elan. Samo – kako??? Iskreno, ja nisam sportski tip – umorim se i dok gledam prenos neke utakmice, ili kako drugi vežbaju i trče…
Jedina aktivnost koju ja zaista volim je ples! Dugo sam se bavila folklorom, jedno vreme i klasičnim i latino plesovima, a jako kratak period sam provela učeći orijentalni ples. Kratak – ali sasvim dovoljan da ga zavolim….
Stoga mi je ta ideja – orijentalni ples, ponovo – zvučala kao pravi izbor za mene.
Zahvaljujući divnim tekstovima naše mile instruktorke Iris Salome, kao i utiscima učenica, odluka je “pala” – Škola orijentalnog plesa Salome je prava škola za mene!
Kako bih provodila što više vremena sa svojom 12-godišnjom ćerkom, zajedno smo se upisale na ples… Sin, desetogodišnjak, je provodio vreme sa tatom – trenirajući stoni tenis, a nas dve devojke smo pronašle ples
Tada, 6. marta 2012.-te godine, počeo je moj novi život, život u Salome porodici i niz lepih dogadjaja, koji su obeležili ovu godinu.
Pokušaću svega da se setim, jer je svaki od njih bitan za mene i moj život…
Prvenstveno, samim dolaskom u školu, stekla sam divne prijateljice – za ceo život. Devojke koje su već igrale u starijim grupama, nas – početnice iz novoformirane grupe Yasmin, prihvatile su raširenih ruku, sa osmehom, uz puno podrške i ljubavi.
A naša grupa – to je već posebna priča. Sedam devojaka i ja, apsolutno različitih i po karakteru, i po izgledu, i po godinama ( ja sam najstarija u grupi, moja ćerka je najmladja) – posle prvog časa smo disale kao jedna…
Usledili su časovi, ispunjeni smehom, prvo Salomiranje, druženja uz pićence i čašicu razgovora u omiljenom kafiću… Prvi rastanci… Jedan od težih momenata u 2012-toj godini, ali – i ti teški momenti imaju svoju “vedriju” stranu…
Prva nas je napustila Vanja, naša duša mila – morala je da prestane da pleše, ne svojom voljom … Život joj je tako nametnuo, a zatim posle prvog nastupa i Nevena, naše ćutljivo pile…
Ali, iako nisu više sa nama na časovima, one su i dalje deo grupe Yasmin, još uvek su dirljivi naši susreti – prepuni emocija, zagrljaja i suza… Još uvek ih volimo kao i pre…Zatim, prvi nastup – mnogo nervoze i one pozitivne treme, iskrena i nesebična pomoć devojaka iz starijih grupa i prvi aplauz, kao nagrada za tri meseca vrednog rada…
U nekom momentu, pred taj prvi nastup, moja ćerka je želela da odustane od orijentalnog plesa… Iz razloga, samo njoj poznatih… Ali, ja sam tu želju poštovala – nisam želela da je forsiram na nešto što joj ne prija ili što ne želi… A onda, posle mesec dana pauziranja, na jednom od časova (došla je samo “da vidi devojke”) – potekle su iskrene suze: “Iris, ja želim da se vratim, da igram sa vama…”
Bila sam presrećna…
Kako je vreme prolazilo, mi smo sve više napredovale u plesu, sin je napredovao u stonom tenisu – donosio medalje sa turnira, i sve se odvijalo kao u nekom prelepom snu…
Bila sam zaista presrećna i ponosna.. Na svoju decu, na njihove uspehe i jaku volju, ali i na sebe…
Mi smo zajedno šile kostime, naše prve kostime za orijentalni ples, i sam taj proces nas je zbližio, učinio još ponosnijima – kada smo videle svojih ruku delo, a pri tom smo se fenomenalno družile i zabavljale…I izgledale zanosno na humanitarnom koncertu “Krila za Andjelu”, u UK “Vuk Karadžić”…
Na tom koncertu sam imala priliku da plešem “rame uz rame” sa svojom ćerkom, za zdravlje jednog deteta – za nečiju ćerku… Koliko majki može da se pohvali time?
Trenutak, kada moja Saša iznosi poklon malenoj Andjeli, pamtiću do kraja života…
Sledi humanitarni nastup u Gaučosima, ponovna radost i uzbudjenje… A zatim i nova tehnika, nova koreografija – drum solo… i Nova Godina…
Verujte mi, petnaest dana razdvojenosti od mojih devojaka i od plesa bilo mi je kao najgora kazna… Jedva sam čekala da se vratim na čas, kao sa dalekog puta.. Da se vratim svojoj porodici…
Kad se sve sabere i oduzme…
Lenja, troma i bezvoljna žena, sa svojih 93 kilograma i 34 godine, posle deset meseci provedenih u Školi orijentalnog plesa Salome – postala je ponovo srećna, zadovoljna žena, puna samopouzdanja i energije, žena koja ponosno nosi 35-tu godinu i 15 kg manje!!!
Žena koja ima podršku i ljubav, utehu i podstrek u svakoj svojoj Salome sestrici…
Malo li je?
A ako bih morala, u jednoj rečenici, da kažem šta mi je bilo omiljeno u 2012.-toj godini – definitivno je to magija orijentalnog plesa i neverovatna energija, ljubav i snaga, koju je u moj život unela Iris Salome i Škola orijentalnog plesa Salome…
Zato, u moje ime i ime moje dece, mojih voljenih – hvala Iris…
Ana Pavlović, 25.1.2013.
