Ja mislim da se svaka plesačica koja drži do sebe našla u situaciji da se brani i objašnjava nekome kako je orijentalni ples kompleksna umetnost i zahteva jako puno rada, razumevanja, muzičke edukacije i ostalih kvaliteta, koji se ne vide na prvi pogled. Da nije dovoljno mlatiti i mešati, već uložiti određeni intelektualni napor. Za vrhunski ples potrebno je simultano vladati sa više tipova inteligencije (a samo logička se može izmeriti). To ne znači da ljudi sa slabije razvijenim inteligencijama potrebnim za ples ne mogu plesati, već samo da ne mogu biti vrhunski plesači, ali na kraju krajeva to nije ni važno. Važno je težiti sopstvenom maksimumu.
Da intelektualci nisu nužno samo matematičari ili filozofi, već i plesači pokazaće naredni esej, koji je napisala moja prijateljica Žana Korolkova. Esej je pisan na engleskom jeziku za njene studije u Americi, a ja sam ga prevela na srpski uz njeno odobrenje, za vas.
Inteligencije koje mora posedovati uspešan plesač
Zhanna Korolkova
Tradicionalno gledano, inteligencija se definiše kao sposobnost da se odgovori na pitanja na IQ testovima i može se izmeriti. Uglavnom smatramo nekog ko je dobar u matematici ili jezicima inteligentnim. Tako su matematičari, pisci i filozofi smatrani ljudima istaknute inteligencije u našem društvu. Sportisti, muzičari, plesači ili dizajneri nikad nisu smatrani intelektualcima.
Profesor Hauard Gardner (Howard Gardner) u svojoj teoriji višestrukih inteligencija prepoznaje sedam tipova inteligencije: telesno-kinestetička, muzičko-ritmička, vizuelno-prostorna, interpersonalna i intrapersonalna pored logičko-matematičke i verbalno-lingvističke. Prema Gardneru, rezultati IQ testova ne mogu biti pouzdni pokazatelji inteligencije, s obzirom na to da dobar uspeh u školi ne implicira nužno i velike uspehe u životu. Gardner kaže da svi ljudi poseduju svih sedam tipova inteligencije u različitim količinama. On naglašava neophodnost kombinovanja inteligencija kako bi se uspelo u određenoj oblasti života, s obzirom na to da inteligencije retko rade nezavisno, već se češće nadopunjuju. Na osnovu ove teorije, uspešan plesač mora baratati sa tri tipa inteligencije: telesno-kinestetičkom, muzičko-ritmičkom i interpersonalnom.
Telesno-kinestetička inteligencija može se opisati kao sposobnost korišćenja svojih mentalnih sposobnosti za koordinaciju pokreta tela. Ova inteligencija menja popularan stav o tome da su mentalne i fizičke aktivnosti nepovezane.
Ples je oblik izražavanja kroz pokrete; on zahteva određene fizičke veštine kao što su snaga, agilnost, fleksibilnost i koordinacija kao i dobra edukacija, koja uči plesača pravilnom držanju, skokovima, okretima, udarima itd. Ipak, samo fizičke veštine ne čine plesača. Plesač zahteva vladanje ne samo telom, već i umom kako bi bio uspešan. Pošto svi delovi tela moraju da se koordinišu, plesač mora imati dobru moć pamćenja, svest o sopstvenom telu, sposobnost vizuelnog učenja, samoanalize i sposobnost snalaženja u trenutku.
Jako je važno da plesač ume i može da prepozna različite ritmove i varijacije muzike i da bude u stanju da se kreće u harmoniji s muzikom. Muzika pruža mogućnost izbora plesanja na ritam, akcente ili melodiju; uspešan plesač trebalo bi da je u stanju da razlikuje ova tri, kao i da prepoznaje kompleksne ritmove, strukturu pesme i različite instrumente u kompoziciji. Na primer, veliki broj intrumenata se koristi na Srednjem Istoku kako bi se stvorila muzika na koju plešu orijentalne plesačice. To su perkusije (tabla, rik, def, sagat), žičani instrumenti (kanun, rabab, oud) i duvčki instrumenti (zurna, mizmar, zumara, nej). Profesionalna orijentalna plesačica bi trebalo da zna i da je u stanju da prepozna instrumente i čuje ih u muzici, kao i da zna koji pokreti idu s kojim instrumentima. Na primer, harmonika traži spore, senzualne pokrete kao što su kamile. Tabla zahteva oštrije pokrete, kao što su akcenti kukovima. Još važnije, dobar plesač će znati šta da radi kada se čuje više instrumenata kako sviraju simultano: dobar plesač će znati kad da ignoriše tablu, kad da ignoriše harmoniku, a kad da obrati pažnju na oba. Neki ljudi za to kažu osećaj za muziku, neki kažu dobro uho, a ja kažem muzička inteligencija.
Način na koji plesač interpretira muziku kroz ples govori jako puno o njegovom ili njenom karakteru, emocijama, a nekad čak i zemlji porekla i učenja plesa i to je ono što je publici zanimljivo za gledanje.
Za ples se često kaže da je neverbalni oblik komuniciranja plesača s publikom. Ples je način izražavanja, oslobađanja i pokretanja emocija i inspirisanja drugih. Često plesač mora da predstavi određenog lika ili personu i učini je verodostojnom. Važno je da plesač može da se poveže s publikom na emotivnom nivou. Neko može biti fantastičan tehničar, ali ako se ne poveže emotivno s publikom, nastup neće imati ni približno onoliko uticaja i neće ostaviti naročit utisak.
Živimo u svetu u kojem se vrednuju kognitivne i intelektualne sposobnosti iznad svega. Društvo je opsednuto matematičkom i verbalnom inteligencijom. Ironija je što, kao plesač, nikad sebe nisam videla kao inteligentnu osobu na taj način. Uvek sam osećala da moram da se pravdam govoreći ljudima da imam fakultetsku diplomu i da sam plesačica, jer sam tako izabrala, kao da bi ljudi imali lošije mišljenje o mojoj inteligenciji da misle da sam samo plesačica. Štaviše, nikad nisam shvatala da je potrebno više tipova inteligencije za uspešnog plesača. Svaka inteligencija radi u kombinaciji sa ostalima i doprinosi ukupnoj inteligenciji osobe i njenom uspehu. Kao što Gardner kaže “Iako je relativno mali broj inteligencija, raznolikost ljudskih sposobnosti se stvara kroz razlike u zastupljenosti nivoa različitih tipov inteligencije. Zapravo, može se reći da je ukupno više od zbira pojedinačnog.” (Gardner, 521)
Citirani radovi
Gardner, Howard. “Theory of Multiple Intelligences.” World of Ideas. Ed. Lee A. Jacobus.
Eighth Edition. Boston: Bedford/St. Martinis, 2010. 503-521.
"Feelings About Feeling." www.kissesfromkairo.blogpost.com. N.p., 4 Aug. 2012. Web. 25 Sept. 2012.
