Za razliku od nekih drugih plesova, koji su demonstrativnog karaktera, orijentalni ples je interaktivan. Kada gledate recimo tango par koji pleše, primetićete da su plesači koncentrisani na svog partnera, balerine ne primećuju da publika postoji i plešu neku priču koja je prethodno napisana, moderni plesovi su često usmereni na fantastične šou kvalitete i oduševljavanje publike. Orijentalni ples, s druge strane, osim tehničkog, emotivnog i/ili šou aspekta, obavezno sadrži i interakciju s publikom.
U nekim okruženjima to je neizbežno, na primer kada je u pitanju ples u manjem prostoru, u kafiću, restoranu, na proslavama na kojima su ljudi tik oko plesačice. Ali čak i kada se ples izvodi na velikoj sceni postoji direktno obraćanje izvođača publici. Bilo da je to kroz smešak, namigivanje, podignutu obrvu, slanje poljupca ili neki drugi geg. Upravo su ti momenti ono što uglavnom kupuje publiku. Naravno da je ples, tehnika, sklad, koreografija, kostim itd. ono što čini većinu jednog nastupa, ali interakcija sa publikom je onaj začin – čili sos – zbog čega gledaocima najčešće neka plesačica ostaje u sećanju.
Orijentalne plesačice obožavaju interaktivnu publiku. Njeno neposredno učestvovanje u programu direktno utiče na celokupnu atmosferu i energiju tog trenutka. Odgovornost za dobar provod jeste većinom na leđima onog ko nastupa, ali ipak bez povratne informacije gledalaca to ne može biti potpun ugođaj ni za jedne ni za druge. Zato je lepo kada publika zna kako da se ponaša i samim tim sebi priušti veću slobodu uživanja.
Publika najlakše ulazi u interakciju s plesačicom tapšanjem (u ritmu muzike) ili aplaudiranjem (za neku konkretnu stvar koja ima se dopala). Ako im se sviđa ples, na ovaj način podižu energiju u vazduhu i stvaraju užarenu atmosferu. Gledaoci, koji vole muziku ili znaju trenutnu pesmu, često igraju za svojim stolom (pa makar iz sedećeg položaja) i na taj način doprinose atmosferi. Plesačice najčešće uspostavljjau kontakt očima, kada žele da podstaknu nekog na interakciju ili kako bi ih ohrabrili da nastave da se zabavljaju.
Mada je dobacivanje prostih i neukusnih komentara ružno i svakako će oterati svaku plesačicu koja drži do sebe, postoje određeni uzvici veselja koji su ne samo dozvoljeni, već i veoma poželjni. Na Istoku je tradicija da se u plesu kosristi i glasovna stimulacija (naravno to nije prikladno za baš svaku pesmu i stil, ali za one vesele, brze, vrcave svakako jeste). Meni omiljeni uzvik je ‘Aiwa!’ (izgovara se aiua), a znači nešto kao – da, tako je, znamo šta hoćeš da kažeš, samo tako! Drugi, a verovatno i najpoznatiji, koji ću pomenuti je ‘Y'allah’ (izgovara se jala). U slengu i za potrebe plesa znači - hajde, još, idemo! Još jedna krajnje zabavna je i ‘Opa!’ i nema neko konkretno značenje, koliko izražava veselje. Najčešće se koristi za turske i grčke izvedbe. Ako se nađete na nastupu koji vam se sviđa, nemojte se ustručavati od korišćenja ovih uzvika. Saka plesačica će vam biti duboko zahvalna. Na plesnim okupljanjima i na nastupima u istočnom svetu to je uobičajena pojava. Kod nas se ljudi još uvek stide, ili ne znaju za ove uzvike. Uglavnom je najteže probiti led, posle se atmosfera lako razgori.
Jedan od načina da publika bude deo performansa je i zhagareet. Žene iz arapskih zemalja proizvode jezikom zvuk koji zvuči kao glasno kliktanje (nešto kao lululululululululu). Ovo je zvuk radovanja, ekstaze, sreće, veselja i najčešće ga koriste na venčanjima, rođenjima i drugim radosnim događajima. Ovaj zvuk se preselio iz života u plesne vode, pa tako žene, koje gledaju ples proizvode zhagareet i na taj način učestvuju u nastupu. Ovaj zvuk je veoma energičan. Proizvodi se podrhtavanjem vrha jezika koji je urolan ka nepcu. Žene obično stavljaju dlan preko usta dok ga proizvode. Jedna priča kaže kako na taj način sprečavaju zle duhove da uđu, a druga više kulturološki nastrojena kaže da tako prosto skrivaju unutrašnjost usta (čista pristojnost).
Osim svega navedenog tu je i očigledno davanje napojnica tj. bakšiša. O ovoj temi sam naširoko i nadugačko pisala ranije, pa ću ovde ostaviti samo link ka tekstu koji obrađuje prikladne načine davanja bakšiša (opet ovo može da varira od plesačice do plesačice, ali ipak isključuje sve ono što bi definitivno moglo da se protumači kao nepristojno i ofanzivno).
Naravno, ukoliko je to u skladu s politikom mesta gde se održava nastup i običaja plesačice, publika može ustati i plesati. Ja zaista volim kada je publika voljna da se pridruži. Neki ljudi su odmah spremni da zaplešu i padnu u sevdah, dok je drugima potrebno malo podrške i pomoći i tada je lepo dati im podsticaj kroz neki lak osnovni pokret koji oni mogu da prate. Istina je da to znači manje mesta za ples, ali je istovremeno i bolji provod za publiku. Uostalom zato postoji velika scena, kada je akcenat na gledanju i nastupi u bliskom kontaktu s publikom koji omogućavaju uključivanje u ples i lični doživljaj.
Bila sam u obe ekstremne situacije. Kada publika sedi hladno i gleda bez trunke reakcije ili čak ne gleda uopšte. I kada publika igra, uzvikuje, daje napojnice, tapše, fotografiše i uživa. Iz drugog scenarija svi smo izašli daleko zadovoljniji i srećniji. Iako nije bilo velike razlike u samom nastupu, atmosfera i utisak koji ostane u sećanju su se daleko razlikovali. I zato reč i za gledaoce i za plesačice, odradite svoj deo posla kako da učinite svoje orijentalno veče nezaboravnim!
Šta god radili, važno je da se dobro provedete, da se ne ustežete, ali i poštujete plesačicu i nikako ne pokušavate da je dodirujete. Orijentalne plesne večeri trebalo bi da budu prijatno iskustvo i za vas i za izvođače, tako da se slobodno opustite i uživajte! :)
Iris
