Otkad sam počela da se bavim plesom uvek su mi više ležale laganije, čežnjive pesme. Bolje sam ih osećala i interpretirala, te sam tako vremenom stekla reputaciju leptirice. Međutim, od početka imam i neki veoma primalan poriv za plesom kada osetim zvuke perkusija, naročito kod sporijih moćnijih ritmova, čiju vibraciju osećam u kostima. Taj neobjašnjivi zov zvuka tarabuke izgleda deluje ne samo na mene, već na sve ljude. Gotovo bez izuzetaka, na nastupima gledaoci najenergičnije reaguju na drum solo. Zbog toga je red da se osvrnemo na ovaj oblik u opusu orijentalnog plesa.
Naziv dolazi od engleske reči drum (bubnjevi) ili reči tabla (čiji koren je u arapskoj reči ‘tabl’, koja znači, opet, bubnjevi) i reči solo, koja implicira da su perkusije sve što se koristi od instrumenata za sviranje. Sada kada kažemo tabla u kontekstu u kom pričamo, mislimo na tarabuku. Sama muzika predstavlja (najčešće) kompleksnu kompoziciju ritmova, koji se izvode na različitim vrstama perkusija. Uglavnom je to tabla, kao solo instrument, ali je može pratiti def ili neki drugi instrument u pozadini. Tabla je dugo bila smatrana nebitnim instrumentom za podršku glavnoj melodiji u pesmi, tek prisutnim u pozadini. Ipak, vremenom je instrument, kao i svest o njegovim mogućnostima, evoluirao i sada postoje brojni perkusionisti, koji nastupaju kao solisti bez ikakve pratnje (osim po nekad plesne ;)).
Drum ili tabla solo je uzbudljiv deo plesne rutine. Isti naziv stoji i za muzički oblik, kao i za ples, koji se izvodi uz takvu muzku. (Ja lično volim da muziku zovem tabla solo, a ples drum solo. Lakše mi je da razmišljam i govorim o pojmovima, kada imam različite nazive za njih. Tako ću se nadalje izražavati i u tekstu.) Drum solo se najčešće izvodi na kraju plesnog programa, upravo iz tog razloga što publiku definitivno pokreće, a često podiže i na noge. Ovo je prilika da, nakon što plesačica pokaže svu svoju plesnu i lirsku dubinu, emociju i inovativnost, razdrma publiku tehničkom perfekcijom i energijom. Drum solo je krešendo svakog nastupa i nikada ne ostavlja ravnodušnu publiku iza sebe.
Glavni cilj koji želimo da postignemo jeste efekat sviranja telom. Želimo da publici ne deluje da plešemo uz ritam perkusa, već da naše telo stvara ritam svojim pokretima. Ovo naravno važi i za drugu muziku, ali s obzirom na to da kod ovog oblika nemamo, ili imamo veoma smanjen lirski element, tehnika je u prvom planu. Kako bi se postigao ovaj cilj, neophodno je baratati bogatim opsegom pokreta, koji će uspeti da dočaraju raznovrsnost i intenzitet ritmova.
Oštri pokreti, odnosno akcenti, i razne varijante shimmy-ja čine okosnicu izvođenja drum soloa. Izolacije su neophodne i, po mom skromnom mišljenju, bez vladanja izolacijama delova tela, drum solo će delovati prosečno, ako ne i brljavo, a svakako daleko od impresivnog. Međutim, tu se ne treba zadržati. Zgodno je iskoristiti i druge pokrete, koji se logički ne uklapaju u jedan ovaj ogoljen ritmički kostur, koristeći ih na drugačiji način. Recimo seckanjem velikih pokreta (kamila, kružnice, osmice itd.) na manje. Ovo je dobar način i za građenje napetosti u tački. Ne treba zaboraviti ni poze ili po neki štos, koji se mogu ubaciti zarad zabave, a koji ne moraju nužno biti plesni. Publika će uvek dobro reagovati na humor, svakako bolje od ozbiljnosti, ma kakva tehnička perfeknost je pratila. Ipak, verovatno najveći udeo u uspešnoj drum solo tački predstavlja energija. Ovde moram da naglasim da nije neophodno da svi budu energetske bombe, ali svakako je potrebno pokazati specifičnu vrstu prisutnosti i komunikacije sa publikom.
S’ one strane scene, u sali za trening, ključno obeležje pripreme drum soloa je izdrljivost i kondicija. Devojke koje su do sad učile neku drum solo koreografiju, primetile su da se za 2-3 minuta ovakvog plesa umore više nego da plešu petominutnu koreografiju druge vrste. Glavni problem je u tome što su mišići izrazito angažovani, i sve to uz puno shimmy-ja koji podiže broj otkucaja srca stvara jednu poprilično napornu aktivnost. Zato je važno ograničiti odabrani tabla solo na onu dužinu koju izvođač može da podnese, tako da pred kraj pesme, kada je uglavnom potrebno uložiti najviše snage i dati svoj maksimum, ne deluje kao da se bori za dah. Lično smatram da je sve preko nekih 5 minuta previše naporno za publiku. Treba imati meru. Ali to je opet stvar ukusa.
Akash Bhatt, perkusionista, gost na World Belly Dance Day 2011 u organizaciji Salome
Koreografisani i improvizovani drum solo
Postoje dve varijante izvođenja drum soloa – uz nasnimljenu muziku i uz živu muziku, improvizovanu na licu mesta. Kod prve varijante imamo mogućnost da unapred osmislimo koreografiju. Pa čak i kada improvizujemo na poznatu nasnimljenu muziku, velika je prednost to što nam je svaki akcenat i prelaz poznat. Međutim, sa živom muzikom je potpuno drugačija priča. Ovde plesačica i perkusionista moraju zajedničkim snagama, nadopunjavanjem i harmonijom improvizacija da stvore tačku za pamćenje.
Kada dobra plesačica i dobar perkusionista uspeju da udruže svoje veštine i stvore tu vezu ples-muzika, publika će osetiti spontanu energiju staranja na licu mesta. To je defintiivno drugačija vrsta energije od one uvežbane unapred. Imala sam (nažalost ili na sreću, zavisi kako posmatramo) samo jednom prilike da nastupim uz perkusionistu uživo i osećala sam se kao u transu. Apsolutno posebno stanje uma. Činjenica je da je redak slučaj da se pronađu dva profesionalca s obe strane, koja su voljna da se odreknu svog ega zarad stvaranja zajedničkog projekta. Ma koliko obe strane bile vrhunski izvođači, ukoliko pokušavaju da istaknu samo svoje veštine (a ovo se najviše odnosi na perkusionistu), dobra je šansa da će ukupan ugođaj izostati. Kažu da kada pronađeš takvog perkusionistu, osećaj je kao da si pronašao ćup zlata na kraju duge. Ne bih znala iz ličnog iskustva, ali verujem da je tako. Plesačica sa svoje strane mora da ima dobru kontrolu svog tela i osećaj za muziku. Ona ne zna šta sledi, tako da se nalazi u delimičnoj milosti perkusioniste. Ukoliko je perkusionista vešt i uigran za ovu vrstu nastupa, ponavljaće fraze koje plesačica može da prepozna i akcentuje, a koje verovatno prvi put nije mogla, jer nije znala šta je čeka. Ukoliko perkusionista nije naviknut na ovakvu vrstu saradnje, sviraće svoju priču, a plesačica će pokušavati da uhvati šta može i ta povezanost i zajednička energija će izostati. Verovatno najbolja varijanta je kada se plesačica i perkusionista dobro poznaju, vežbaju ili nastupaju zajedno, pa je i komunikacija i razmena energije na sceni prirodnija.
Bilo kako bilo, drum solo je moćno sredstvo svake plesačice za ostavljanje publike bez daha. Lično sam ga dugo izbegavala, misleći da ne leži mom temperamentu, a onda sam shvatila da nije neophodno da svi imaju istu vrstu energije za drum solo. Najvažnije je dobro se zabavljati, što će defintiivno povući publiku. Kontakt koji ostvarimo sa publikom kroz drum solo apsolutno je nezamenljiv, a uživanje obostrano. I zato pustite ritam da vas nosi! :)
Iris
