Orijentalni ples i religija

Ovaj praznični period, silne poruke i čestitanja su me poslednjih dana pokrenuli na razmišljanje o religiji u kontekstu plesa. Opet se na neki način i ovde provlači nit predrasuda. Više puta sam od svojih učenica, a i tuđih, čula kako imaju probleme sa okolinom (najčešće porodicom ili dečkom) ukoliko je malo tradicionalnije orjentisana. Tu se pojavljuju rečenice tipa ‘Oh ne, moja ćerka (ili upisati bilo koji drugi odnos) će postati muslimanka!’ ili ‘Kako je nije sramota da izdaje svoju veru?’. Kao i obično ovo je široko područje za diskusiju, ali pokušaću da priču koncentrišem na suštinu.

Kolevka orijentalnog plesa je u području iz kojeg potiču tri najveće religije sveta (hrišćanstvo, islam i judaizam). Iako se najčešće vezuje za islam, jer se najviše zadržao i procvetao u ovom delu sveta, orijentalni ples nije ples islama. On ne slavi Alaha, niti bilo kog drugog boga, i nije religijski uslovljen ni na koji način. Postoje plesačice praktično svih religija širom sveta koje se bave ovim plesom. Religiozni fundamentalisti se, naravno, neće tako lako složiti sa mnom. Istraživanjem i čitanjem tekstova i iskustava raznoraznih dama, otkrila sam da je dosta njih izbačeno iz svojih lokalnih (hrišćanskih) crkvi nakon što su pomenule čime se bave, pa sada u crkvenim krugovima više ne spominju tu svoju ljubav. Iako sam po sebi orijentalni ples nema apsolutno ni jedan suštinski bogohulni element u sebi, crkve, koje su često vođene od strane fundamentalnih umova, plaše se da iz plesa može da se izrodi ponašanje protivno učenju religije, pa zabranjuju bilo kakav vid plesa.

Na Istoku plesačice takođe mogu doživeti osudu, ali ne samo plesačice već i žene umetnice iz bilo koje branše. Slično je bilo i u drevnom Rimu gde su se javnim izvođačima divili zbog njihovih talenata i veština, ali su ih van scene smatrali ološem i smatralo se strašnom brukom biti u srodstvu ili se venčati sa nekim od njih. U drevnom Egiptu plesači su često bili robovi, i mada rado viđeni nisu bili naročito cenjeni kao osobe.

Može se reći da kroz celu istoriju čovečanstva ljudi imaju potrebu za pokretom i plesom. Ples je postojao i pre reči i bio je čovekov prirodni način za izražavanje osećanja, misli, za lečenje i radovanje. Ples se stvara iz ogromnog ‘rečnika pokreta’, kakvo će značenje dobiti na kraju zavisi od samog plesača. Kako bi bilo da zabranimo govor ili pesmu, zato što je rečima moguće sastaviti bogohulnu rečenicu?

S obzirom na to da se orijentalni ples najčešće izvodi uz pesme arapskog porekla, ljudi mogu pomisliti da one slave Alaha ili imaju već neki drugi kontekst koji je u sukobu sa njihovom religijom. Istina je da je najveći broj pesama ljubavnog karaktera, ona voli njega, ali on je daleko, ili on je zaljubljen u njene oči, neko nekom nedostaje, hvalospev dragoj osobi i tako dalje. Vrlo jednostavne i ljudske teme. Manji i preostali procenat pesama bavi se čistim sadašnjim trenutkom, i najčešće više deluje kao da je tu forme radi da podstakne veselje (recimo – noćas je divna noć, hajde da igramo pod zvezdama, zaboravi sve probleme, sutra ćemo brinuti o tome, sada prati ritam udaraljki, smeš li da natplešeš muziku i sl.). Preostale pesme bave se najviše nekim opštim stvarima, ponosom, ljubavlju prema domovini i tako dalje. Takođe za one koji su i dalje zabrinuti, jer im ne prija pevanje na arapskom jeziku, tu su i pesme bez teksta, instrumentali.

Pe 5-10 godina kada je joga tek počinjala da osvaja našu zemlju, dosta ljudi je bilo sumnjičavo. Mnogi su govorili da ti na jogi isperu mozak i uvuku te u neku sektu. Sada kada je ona dovoljno popularizovana, stege ovakvog ubeđenja su popustile. Na kraju krajeva vera je nešto što čovek nosi u sebi i niko ne može da vas prisili da je promenite kao što bi mogao da vas prisili da uradite nešto drugo. Nikad nisam čula da jedna plesačica pita drugu za njena verska ubeđenja niti da je nagovara na svoja. Čak i onda kada na radionicama učimo od islamskih plesača, oni ne spominju Alaha kao boga islama, već kao boga tačka. Moje mišljenje je da se svaka religija u biti zasniva na istim principima ljudske dobrote, poštenja, istine i ljubavi. Sve razlike i ekstremizmi plod su zastranjivanja, a zle i na bilo koji način ugrožavajuće akcije pokrenute religijom zapravo su krivica ljudi, a ne religije.

Nama koji se bavimo plesom, religija nije bitna, jer nas spaja nešto iznad svih religija, nešto ljudsko i svojstveno ne samo ljudima, već celoj Prirodi. Na plesu se priča o kulturnom kontekstu naravno. Kao što je bitno poznavati kulturni kontekst kad učite recimo borilačke veštine, isto je i sa svakom drugom aktivnošću utemeljenom u drugačijem kulturnom okviru. Ako ne mislite da će neko ko trenira kung fu da se preobrati u budizam, nema razloga da mislite ni da će orijentalni ples od nekog stvoriti muslimana (već sam pomenula da čak i kod mulimana na Istoku orijentalni ples ume da bude neshvaćen i osuđivan, naročito usled rigoroznih pravila za žene). Stoga bez obzira koje ste vere, ovim plesom je ne izdajete, jer ona ne poziva na preferenciju ni jedne religije. Takođe ne poziva ni na bilo kakve aktivnosti protivne osnovnim moralnim načelima. Ukoliko ste ipak imali prilike da vidite vulgarne plesačice, ili one koje nakon nastupa imaju drugačiju tezgu, setite se da ima i pekara koji napišu da prodaju crni hleb, a zapravo prodaju obojeni beli. To je stvar osobe, ne profesije. I na kraju svega, šta i ako se neko preobrati u islam? Kao što sam već navela, zaista verujem da se sve religije zasnivaju na istim temeljima i da se ja pitam pitanje veroispovesti bilo bi zakonom zaštićeno tako da niko ne sme da vas pita za to ukoliko sami ne želite da kažete.

Ples je izraz duše. Ples ne laže. Kakva je duša takav je ples. Verujem da možete dosta saznati o osobi gledajući je kako pleše. Čiste namere, čista duša i radost u srcu ne mogu stvoriti ništa što se kosi sa bilo kojom religijom sveta. I to bi bila tačka na ovu temu.