Poreklo dukata u orijentalnom plesu nije lako otkriti. Postoji nekoliko teorija o tome kako su ušli u upotrebu, ali su veze vrlo nejasne, tako da manje više svako ko se interesuje za ovu temu ima neku svoju verziju priče.
Jedna od najpoznatijih teorija govori o gavazima (tekst posvećen njima možete pročitati ovde), Beduinima i svim uličnim zabavljačima, kojima su prolaznici bacali pod noge novčiće dok su plesali ili izvodili neku drugu zabavljačku veštinu. Na taj način ovi ljudi su zarađivali za život, a pomatrači su im ukazivali određenu dozu poštovanja. Kako nisu imali mesto gde bi odložili novac, oni su ga ubacivali u neke od brojnih džepova ušivenih na odeći. Na kraju dana novčiće bi trajno prišivali na odeću na taj način sprečavajući da ih neko ukrade u toku noći. Ovi ulični zabavljači uglavnom su bili nomadi tako da je ovo bio i praktičan način da ‘sve svoje sobom nose’, s obzirom na činjenicu da nisu imali sigurno mesto na kom bi mogli da čuvaju novac :) Ovo je takođe bio i način da otvoreno pokažu koliko su cenjeni i imućni. Među uličnim plesačicama važilo je pravilo da je ona koja ima najviše novčića i najbolja, jer je ljudi najviše čašćavaju. Tako se veruje da su one počele da zašivaju novčiće na vidljiva mesta na svojoj odeći, što je malo po malo dovelo do današnjeg pojasa sa dukatima i ukrašenih kostima uopšte.
Prema drugoj teoriji, egipatski crteži otkrivaju obične žene koje su nosile pojas sa novčićima oko struka. Trenutno tumačenje je da su žene koristile pojas kako bi privukle pogled na svoje kukove muškarcima dok obavljaju svakodnevne poslove. Dok bi hodale pojas bi zveckao i hipnotisao muškarce pored kojih bi žena prošla. Zatim se teorija dalje razvija u pravcu toga da je pojas usvojen u orijentalnom plesu kao prirodna stvar, s obzirom na činjenicu da naglašava pokrete kukovima i karlicom. Ipak ne postoje nikakvi arheološki dokazi da su drevne egipatske plesačice nosile pojas sa novčićima. Ono što se možda može povezati kao neka spona između ovih pojasa, jesu kaiševi sa prišivenim đinđuvama koje klepeću, napravljeni od pečene gline i sličnih materijala. U drevna vremena žene su se koristile raznim instrumentima poput kastanjeta (što je neka drevna preteča sagata iliti zilsa) i gore opisne klepećuće kaiševe kačile oko struka kako bi tokom religijskih i drugih prilika oterale zle duhove.
Treća i najmanje zanimljviva teorija kaže da su izmišljeni 1978. godine u Egiptu za potrebe plesnog kluba iz Njujorka poznatog kao Casbah dancers. Ova grupa je jedna od onih koja je lansirala kostime koji više otkrivaju od nekadašnjih. Ova grupa tvrdi da je otkrila marame dok su devojke bile na turneji u Egiptu. Kada su dizajneru kostima objasnili čime se bave on je za njih dizajnirao marame sa dukatima. Ova teorija mi deluje najmanje verovatno (u smislu da pre njih nije postojalo ništa slično). Vrlo je moguće da se pre ove plesačke trupe marame s dukatima nisu široko koristile u orijentalnom plesu, ali inspiracija je od nekud morala da dođe, a trendovi retko kad budu stvoreni od nule. Obično nastaju evolucijom i fuzijom tradicije sa modernim idejama, a uz akcenat na potrebe nekog revolucionarnog novog pravca u plesu (dokaz za to su i kosimi za tribal, haljine za orijentalni ples, rekviziti itd.).
Moje mišljenje je da u sve tri teorije ima po malo istine, i da je samo bio potreban neko ko će da potrefi pravi trenutak da marame s dukatima uvede na komercijalnu plesnu scenu. Bez obzira na to u koju ćete vi teoriju da verujete, činjenica je da su dukati postali simbol za uzbudljiv ples, asociraju na istočnu kulturu, naglašavaju ritam i pokrete kukovima. Većina devojaka koja počne da uči orijentalni ples vrlo brzo nabavi svoju maramu, koja je sada relativno jeftina i lako dostupna. Činjenica je da ona stvara drugačiju sliku u glavi, i automatski ih prenosi u neki drugi svet iz mašte, a danas predstavlja neizostavni deo plesa prilikom učenja.
