Shaabi (šabi) je reč arapskog porekla koja ima više značenja, ali sva se svode na to da je to nešto iz naroda, svojstveno običnim ljudima. Sa aspekta muzike shaabi je glas naroda, ulična muzika, urbana ekspresija običnog sveta najčešće u vidu kritike društva i politike, privatnog života ili ljubavi. Muzika je vesela, živhna i tera na igru i uživljavanje. Kao ples shaabi oslikava autentično izražavanje naroda Egipta, uz naročit akcenat na humor.
Istorija shaabi muzike
Shaabi je muzika mlađe generacije radničke klase. Pojavila se kao novi talas 70ih godina XX veka, kao pandan revolucionarnim strujama u drugim zemljama (Engleska – pank, Jamajka – rege itd.). Nakon smrti Gamal Abdel Nassera, egipatskog predsednika, 1970. godine, Egipat otvara vrata ka Zapadu. Zahvaljujući naftnim nalazištima i turizmu koji su polako počeli da se razvijaju, običan (shaabi) narod sa svojim siromašnim ruralnim korenima najzad počinje da živi malo bolje. Kasete koje su se tada pojavile omogućavaju da se muzika nekontrolisano beleži, umnožava i komercijalizuje, pa polako počinje ekspanzija shaabi muzike. U isto vreme umiru tri najveće zvezde muzičkog neba Egipta - Farid al Atrache, Om Kalthoum i Abdel Halim Hafez – čime se završava zlatna era egipatske muzike, koja ustupa mesto novom talasu. Ovo međutim nije bila samo muzička prekretnica, već i kulturna. Počinje borba za bolji život, borba protiv tradicionalnih konzervativnih pravila, protiv vlade, politike, korupcije i generalnog ugnjetavanja ljudskih sloboda. Sa pojavom kaseta ruši se monopol nad muzikom, koji je do tad imala država i glas naroda mogao je da počne da se širi. Kasete su snimane komercijalno, ali i samostalno, i tajno, a zatim rasturane između ljudi, taksista, vozača autobusa i tako su se muzika i poruke širile. Razlog iz kog je muzika uprkos velu borbe proiv teškog života ipak veoma vesela i humoristična, jeste upravo to što su teme obrađivane u pesmama bliske i važne običnim ljudima, a ljudi u Egiptu bore se pozitivnom energijom.
Kako je shaabi muzika glas radničke klase, ljudi koji su je pokrenuli uglavnom su bili prva ili druga generacija ruralnog stanovništva, koje je došlo u grad. Tako su oni sa sela poneli baladi muziku sa sobom, što znači jak folklorni uticaj. Iz tog razloga shaabi i baladi imaju muzički gledano dosta dodirnih tačaka. Doseljenici su počeli da mešaju tradicionalne zvuke baladija sa modernim urbanim ili zapadnim uticajem i tako je nastao shaabi. Osim toga veliki uticaj na početke shaabi muzike imali su i evropski i ruski kompozitori sa svojim klasičnim delima. Glas pevača u shaabi pesmama često je vrlo dubok, sirov i hrapav, ali osim toga predstavlja i emocionalnu bombu. Nemoguće je ostati ravnodušan, pitanje je samo da li će vas rasplakati, zasmejati ili naterati na ples. Pevači shaabi muzike uglavnom imaju sjajnu tehniku vokalne improvizacije, pa pesme često tako i počinju. Prvi koji je započeo i proširio shaabi muziku 70ih godina bio je Ahmed Adawiya, poznat i kao ‘kum shaabija’. Započeo je svoju karijeru kao konobar u kafeu, ali za njegovo pevanje se brzo pročulo i postao je jedan od najbitnijih ljudi za stvaranje i popularizaciju shaabija. Ispod je jedna od najpoznatijih shaabi pesama od popularnog Saad El Soghayara, pa poslušajte :
Početak shaabi pesme naziva se mawal i nema ritam, ali pozadinska muzika ipak može da se izvodi na harmonici, saksofonu, klavijaturama ili nekom tradicionalnom instrumentu. U mawalu pevač izražava svoja osećanja i mišljenje i priprema atmosferu za pesmu. Kada se mawal završi glavni deo počinje pompezno najčešće brzim ritmom i upečatljivom melodijom. Glavni deo pesme može biti čak i kraći od uvoda pa ne bi trebalo da vas začudi ako se pesma brzo završi. Tekst je jednostavan, sadrži sleng, ulično izražavanje, a kroz njega pevač se žali na zloupotrebi ili zabranu korišćenja droge i alkohola, siromaštvo, posao i novac, ljubav i brak, hranu (koja se često koristi kao metafora za seks) i prosto beznađe življenja i života uopšte. Ove pesme, korišćene kao popularni vid otpora kroz humor, maskiraju pravo značenje i najčešće ih vlasti cenzurišu u svojim medijima.
Instrumenti koji se koriste u shaabi muzici idu od cimbala (velikih i malih – sagat), preko kanuna i violina, pa do harmonike, saksofona, trube, klavijature i kompijuterskih digitalnih zvukova.
U poslednje vreme shaabi muzičari (Hakim, Saad itd.) iako cenzurisani u svom okruženju postaju sve popularniji širom sveta kao muzika ‘mase’, muzika ‘bloka’ (što bi se reklo kod nas :)) – kao što su u drugim sredinama to hip hop, rege itd. – drska, pa samim tim i ‘in’ muzika. Pevači se uglavnom i ne trude da spreče, niti se bune protiv piratizacije njihove muzike, jer na taj način stiču širu popularnost i mogućnost za žive svirke, što je za njih mnogo značajnije po pitanju filozofije i novca.
U poslednjih par godina pojavili su se moderni shaabi muzičari - DJevi koji na raznim okupljanjima miksuju muziku uz koju mladi đuskaju. Ova muzika osim socijalne nepravde, često uključuje i neke religijske elemente, kao što je traženje pomoći od višeg bića. Melodije umeju da budu hipnotičke nalik transu, što postaje popularno na modernim venčanjima.
U drugom delu biće reči o shaabiju kao plesnom stilu :)
___________________________
*deo teksta preveden sa http://www.aswandancers.org autorke Amine Goodyear
